Licemer

19

- Mmm... Šta? – otvorim oči i shvatim da idem nekud. Ne, neko me nosi...

- Olivere? – da li ja to dobro vidim?

- Psst! – Oliver me iznosi iz Zakove sobe i nosi ka svojoj.

Držim se za njega jer mi je potrebno neko vreme da se rasvestim, otvorila sam skroz oči tek kada me je spustio na krevet.

- Obećala si mi seks – podseća me.

Nasmejem se jer mi je teško da poverujem da ga toliko zanima seks sa mnom. Stvarno, zašto ga toliko zanima seks sa mnom?

Pala mi je na pamet njegova majka ali smatram da nije dobar trenutak da je spomenem, zadobiti njegovo poverenje... e to je već druga priča.

Ne dozvoljavam mu da me poljubi, umesto toga uspravim se na kolenima i uhvatim prvo njegovu kravatu, lagano je skinem dok on gleda u mene. Isto činim i sa njegovim sakoom, skidam ga ali ne prekidam kontakt očima. Lagano mu otkopčavam jedno po jedno dugme na košulji i to deluje na njega, vidim to po načinu na koji mu se podižu i spuštaju grudi a njegovo disanje kroz nos se pojačava, neporecivi znak uzbuđenosti.

Šta je potrebno zadobiti njegovo poverenje? Da li je potrebno da oseti bol ili sreću?

Razmišljaću o tome sutra noćas samo želim da mu pružim ono što je i meni potrebno – pauzu od svega.

. . .

Otvorim oči i prvo što ugledam jeste Oliverovo lice. Njegov nos nos je u pravcu mog nosa, njegove usne u pravcu mojih... poenta je da spavamo okrenuti licem.

Ko bi rekao da ću nakon svega završiti u krevetu sa njim. Mislim... koja je poenta? Koja je svrha ovoga što radimo? Ne vidim sebe sa njim u budućnosti ali evo nas ovde, u njegovom krevetu. Može li me naterati da ga zavolim? Definitivno je učinio da poželim da se zadržim u njegovom krevetu, dobar je otac Zaku, štiti nas, o, i naravno udata sam za njega, na tu sitnicu uvek zaboravim.

- Nemoj – on progovara i cimnem se.

- Šta?

- Previše razmišljaš, nemoj to da radiš – otvorio je oči.

- Teško je ne razmišljati.

- Komplikovano je, lakše je da se prepustiš.

- Tebi?

- Meni.

- Nije problem prepustiti se tebi na partiju dobrog seksa, problem je...

- Verovati mi – znao je šta me muči.

- Tako je – priznam.

- Mi nemamo poverenja jedno u drugo, ti misliš da ću pobeći prvom prilikom a ja mislim da ćeš me ubiti – izložim naš problem.

- Neću te ubiti.

- A ukoliko odem?

- Neću te ubiti – ponavlja.

- Znači dozvolio bi mi da odem?

- Ne bih te ubio - kaže ponovo.

- To nije odgovor – namrštim se.

- Ne želim da odeš. Da li ti želiš da odeš? - pita me.

- Ne znam – kažem iskreno.

Podigao se i stavio ruku ispod glave.

- Šta kažeš na dogovor?

- Kakav? – zainteresovano ustajem i ja.