Licemer

4

Budim se dezorijentisano ali nakon par sekundi shvatim da sam sama u krevetu.

- Zak? – podignem se.

- Zak! – pozovem ga dok ustajem

- Zak!

Gde je to dete? Zašto se ne javlja?

Proverim kupatilo koje je prazno a zatim istrčim iz sobe i strčim niz stepenice.

- Zak!

Nadam se da ga nije onaj odveo negde. Jao Zak.

Nije u kuhinji, niti u dnevnom boravku.

- O Bože! O Bože! - uhvatim se za kosu.

- Zak! – viknem i istrčim napolje.

Izbacim sav vazduh iz pluća kad ugledam Zaka sa Oliverom i štencima.

- Da mama? – Zak se okreće ka meni sa osmehom.

Došlo mi je da se prevavijem u struku i udahnem duboko ali umesto toga se samo uhvatim za čelo. Ovde je, dobro je.

- Kada si se probudio? – krenem ka njima.

- Odavno, doručkovao sam, oprao zube, obukao se i igrao se – nasmejao se.

Poljubim ga u glavu.

- Sledeći put me probudi u redu?

- Tata je rekao da te ostavim da spavaš – slegnuo je ramenima i pogledam u Olivera iznenađeno.

- Tata?

- Vodili smo jako dug razgovor – slegnuo je ramenima.

- O čemu? – namrštim se. O čemu je ovaj manijak pričao sa njim?

- Ne znam – Zak je izdahnuo.

- Zapamtio sam samo da je on moj tata i da ćemo svi živeti zajedno u ovoj kući sa Čejsom, Maršalim i Rokijem – pokazujem prstom na kučiće.

- Da – potvrdim iznenađeno.

- Gospodine? – neko je rekao i okrenula sam se.

Taj neko je buljio u mene. Šta?

- Kaži Martine – Oliver se zaustavlja pored mene namršteno.

- Imate gosta.

- Odmah dolazim.

Martin odlazi a Oliver se okreće ka meni. Spustio je pogled niz moje telo i namrštim se. Prekrstim ruke i nakrivim glavu. Prostak.

- Sledeći put kad napustiš svoju sobu pobrini se da to ne bude u providnoj spavaćici. Ne želim da moje osoblje bulji u tebe – kaže mi preteće i tek tada mi dođe do mozga šta imam na sebi. Nisam razmišljala, samo sam istrčala iz kuće da pronađem Zaka. Mogla sam da budem i gola.

- Obuci se – naređuje mi i produžava ka kući.

Otvorim usta pa ih zatvorim. Uhvatim se za glavu i protrljam čelo.

. . .

Hrana je uskusna a Marta prijatna žena, ona ne priča puno ali je ljubazna i fina. Ja sam doručkovala u podne a Zak je jeo kolače, koliko sam se isprepadala ne ostavljam ga više samog. Kako sam dobila natrag svoj telefon počeli su da pristižu mejlovi i shvatila sam da imam problem – posao. Oliver Gold mi je jasno stavio do znanja da ostajem ovde a kako sam iskoristila odmor ostalo mi je jedino da dam otkaz. Super. Bez posla sam što znači da nemam nikakvih primanja a nemam ni svoje kartice jer mi je gospodin uzeo sve.

- Mama želim da bojim – Zak mi kaže.

Kupovina. Treba mi bukvalno milion sitnica. Ovde nemam ništa.

- Pojedi to pa idemo u kupovinu – ako nam licemerni manijak dozvoli. Nadam se da hoće.

Licemerni gad kao da zna da ga spominjemo ušao je u kuhinju kao da je njegova. Tehnički jeste, ali ipak.

- Moram da izađem – kažem odlučno a on podiže obrve. Očigledno mu treba još informacija.

- Treba mi milion sitnica, kao i Zaku.

- Napravi spisak nabaviću sve što vam je potrebno.

- Ne mogu svega da se setim, osim toga ti mi sigurno nećeš kupovati određene sitnice – namrštim se.

- Nakon onog danas u dvorištu čisto sumnjam da je ostala neka tajna.

Kako se usuđuje?

- Mama o čemu pričate? – pita me Zak.

- Imate tajnu?

- Ne! - odgovorim prebrzo.

- Nemamo nikakvih tajni, samo razgovaramo o tome šta sve treba da kupimo – streljam ga pogledom jer se ne usuđujem da kažem naglas šta mislim.

- Ja hoću da bojim – Zak ponavlja.

- Znam.

- U redu. Idem sa vama – Oliver kaže.

- Budite spremni za dvadeset minuta – okrenuo se i izašao iz kuhinje.

Šta sam očekivala? Da će me pustiti samu? Bar ću nabaviti sve što mi je potrebno.

. . .

Zaku je zabavno – poželi nešto to i dobije. Ja sam neraspoložena i ne krijem svoje nezadovoljstvo a Oliver prati svaki moj pokret, kao da je zalepio svoje oči za mene. Na pameti mi je da zamolim nekog za pomoć, neku prodavačicu ili prolaznika, da viknem da sam kidnapovana ali nemam lufta, on kao da zna šta mi se mota po glavi. Možda bi trebalo prvo da zadobijem njegovo poverenja pa tek onda da razmišljam o bekstvu, na kraju krajeva ako ne uspem - mrtva sam.

Zadržali smo se napolju do večeri, nismo puno razgovarali međusobno ali sa Zakom jesmo. Oliver je puno ispitivao Zaka, o tome šta voli, želi, o njegovom životu i moram priznati da je bio jako pažljiv. Još uvek nisam načisto sa tim da li zaista želi da mu bude otac ili je nešto drugo u pitanju, što je ponovo čudno jer znam kakva osoba je njegova majka, nisam je nikad upoznala ali znam šta je sve radila Lijamu i Rajli.

Stižemo ispred kuće i ja izlazim prva, kako se Zak uspavao planirala sam da ga odnesem do kreveta ali Hobs je zatvorio vrata meni ispred nosa.

- Šta...

- Napravi nekoliko kruga, ne dolazite dok vas ne pozovem – Oliver ja zakopčao sako i uhvatio me za ruku.

- Šta... Koga... – zbunjena sam.

- Idi – kaže Oliver i Hobs ulazi u auto.

- Gde ga vodi? Šta se događa? – počinjem da paničim ali Oliver me hvata za ramena.

- Imamo goste, tu je moja porodica a po tebi prerano je da ih upoznam sa Zakom.

- Ali...

- Izabela! – stegnuo me toliko čvrsto da osećam kako mi pravi udubljenja.

- Moja majka je unutra, upoznaćeš je.

- Tvoja majka? – Dalia Gold.

Hobs je okrenuo auto i gledala sam tužno za njim.

- Zak je bezbedan sa Hobsom, gledaj me.

- Povređuješ me, makni ruke!

Sklonio je ruke sa mojih ramena.

- U braku smo šest godine, Zak je naš sin, to su činjenice, za ostalo improvizuj.

- Ali ja ništa ne razumem.

- Onda manje pričaj. I ponašaj se normalno. Idemo – hvata me za ruku i vodi ka kući.

Ništa mi nije jasno, ništa ne razumem i želim da vrištim! Šta se to dešava?