Licemer

12

Planirala sam da smišljam bekstvo ali mala žena imena Lejla Gold me je omela u tome. Kada je pao mrak ona je došla da vidi Zaka i sve vreme je bila tužna. Pita ga stalno kako je i izgleda kao da će zaplakati, na kraju je dosadila Zaku i pitao me je da odigra jednu igricu pre spavanja. Pošaljem Zaka gore i obećam mu da ću doći uskoro da ga ušuškam.

- Lejla jesi li dobro?

- Da jesam, moram da idem – ustaje ishitreno i čini mi se da plače.

- Lejla? – okrenem je ka sebi. Stvarno je plakala.

- Tako mi je žao – rekla je glasno pa se rasplakala.

- U redu je – potapšem je po leđima jer nemam pojma zašto se izvinjava.

- Oprosti molim te, ne znam šta da kažem. Nisam znala, kunem se da nisam znala.

- Šta nisi znala?

- Da je mama pokušala da ukrade Zaka. Oliver mi je rekao da vas je izložila pucnjavi i da je tako on ranjen.

Setim se tog trenutka i odjednom mi prođe kroz glavu slika Olivera kako me je gurnuo u auto, odmah zatim su ga ranili. Da li mi je on spasio život? I koliko je to relevantno obzirom na to da je on taj koji nas je kidnapovao i odveo na taj ranč?

- Oprosti molim te.

Rasvestim se i prodrmam glavu.

- Nije tvoja krivica, tvoja majka je ta koja je odgovorna za to što se dogodilo.

- Bila sam tako ljuta na Olivera što je prodao naš dom, prebacio je mamu u jedan bedan stan od dvadeset kvadrata i ukinuo joj skoro sva primanja. Nije joj ostavio čak ni auto. Napala sam ga jer nisam razumela kao je mogao da ostavi našu majku sa primanjima koja pokrivaju jedva osnovne potrebe, a onda mi je rekao zašto je to učinio. Stidim se Izabela.

- Znači na to je mislio kada je rekao da će srediti situaciju – moram priznati da mi se dopada.

- Rekao mi je da će Zak ići kod psihologa, da ne spava noću i da ne ide nikud bez tebe.

- To je tačno. Mogli smo svi da nastradamo ali ponavljam, ne krivim tebe.

- Znam ali... znala sam da je mama opsednuta tim nasledstvom očigledno nisam znala koliko.

- Da li želiš da prespavaš ovde? – pitam je.

- Mogu li? Volela bih spavam sa Zakom, kunem ti se da ću ga čuvati i paziti -uzbudila se.

- Naravno – i meni bi dobro došla jedna mirna noć. San od osam sati je za mene luksuz, ma i četiri sata bez prekida su luksuz.

Ne znam zašto mi je toliko žao ove devojke ali dala sam joj svoje pidžame i pomogla joj da uspava Zaka. Kada je i ona zaspala izašla sam iz sobe i vratila se dole da se napijem vode.

- Moja sestra je ovde?

- Isuse! – stavim ruku na srce kad ugledam Olivera, držao je u ruci Lejlin telefon.

- Da, jeste.

- Zašto?

- Zato što je plakala, izvinjavala se i izgledala kao napušteno štene, nisam mogla da dozvolim da tako ode.

- Izgledala je dobro danas – namrštio se.

- Saznala je da joj je majka psihopata, naravno da nije dobro – okrenem se i krenem ka kuhinji.

- Zak? – Oliver me prati.

- Spava sa tvojom sestrom, insistirala je – napunim čašu sa vodom i popijem je celu.

- Dopada ti se.

- Nemam ništa protiv devojke. Za razliku od ostatka njene porodice – kažem kroz zube i prođem pored Olivera, ali zamalo.

- Čuo sam te – vraća me natrag i zaustavim se ispred njega.

- Dobro, ne moram da ponavljam.

- Čini mi se da si smelija od kako sam se vratio iz bolnice. Možda treba da te podsetim na neke stvari.

Automatski se sama uhvatim za vrat i povučem se dva koraka unazad. Zašto ga izazivam? Nauči bre već jedno Izabela, nauči.

- Zaista? – pita me namršteno.

- Da sam hteo da te ubijem učinio bih to pre.

- Da, to me baš teši - spustim ruke jer se setim kako me je gurnuo u automobil.

Čim sam spustila gard on je iskoristio priliku i privukao me sebi čini mi se u jednom dahu.

- Ha! – izustim tiho.

- Imam višak slobodnog vremena – skoro pa mi se nasmešio.

Izvučem ruku i stavim je tamo gde je pogođen metkom a zatim pritisnem to mesto. Nije se automatski odmaknuo od mene ali upalilo je, razdvojila sam nas.

- Rekla sam ti ranije danas ali dozvoli da ti ponovim. Ja neću biti žrtva Stokholmskog sindroma. Prilisio si me da živim ovde, i ne mislim da si divan zato što si bogat, lep i mističan, zato odjebi od mene.

- Misliš da sam lep? – uspravio se.

- Da, to je poenta moje priče.

- Ne, poenta tvoje priče je da me se bojiš.

- Alo! Kidnapovao si me i pokušao da me ubiješ. Ko se normalan ne bi bojao?

- Ispravka, kidnapovao sam te, nikad nisam pokušao da te ubijem jer da jesam ti bi bila mrtva i ne, ne bojiš me se zbog toga. Jel znaš kako znam?

- Prosvetli me - kažem sarkastično.

- Uplašene osobe se ne svađaju, nisu podrugljive i ne gledaju osobe koje se plaše u oči a ti me uvek gledaš u oči.

- Kad razgovaraš sa nekim kilturno je da ga gledaš u oči – to svi znaju.

- Ne, to je odraz poštenih i hrabrih ljudi, krivci i lažovi uvek sklanjaju pogled u stranu.

- Zašto razgovaramo o ovome? – ne vidim poentu.

- Zato što želiš da spavaš sa mnom. Idem da se istuširam, biću spreman za dvadesetak minuta, doći u moju sobu – rekao je važno i izašao iz kuhinje.

Stvarno? Može li još koji put da me ostavi u ovoj kuhinji?

Iznerviram se i krenem ka svojoj sobi. Ja njemu da dođem u spavaću sobu? Nikad!

. . .

Pokušavam da zaspim ali mi nikako ne ide. Vrtim se po krevretu, prevrćem i stalno gledam u telefon da vidim koliko je sati. Kada je napokon prošlo tih dvadeset minuta nasmešila sam se i pronašla odgovarajući položaj za spavanje za jastukom između mojih nogu, nekako sam navikla da prebacim nogu preko nečeg. obično je to prekrivač ili jastuk.

Nije išlo. Ustanem iznervirano i otvorim prozor, možda će mi svež vazduh pomoći.

Neću otići u njegovu sobu. Zašto me onda to toliko muči? Zašto nemam mira.

Ne sećam se kad sam zaspala ali znam da nije bilo lako.

U narednim danima izbegavam Olivera jednostavno bavim se Zakom – pripreme za školu, zatim tu je psiholog kojeg on posećuje, tražim posao online i kao što rekoh izbegavam Olivera. Čim on uđe u kuću ja se gubim iz njegovog vidnog polja. Nisam ranije imala nikakav problem sa tim da poželim da ga ubijem ili jednostavno ga mrzim iz dna duše, ali sada čim ga ugledam ja pomislim na seks sa njim. To nije bilo normalno, moj um se poigrava sa mnom i prosto ne znam šta da radim sa tim.