Licemer

11

- Mogu li mama?

- Molim? – okrenem se ka Zaku. Nešto me pita ali nisam sigurna šta.

- Da se igrama sa mojim kucama.

- Naravno pile.

- Ali ne želim da idem sam.

- Idem i ja sa tobom – krenem sa njim jer znam da se još uvek plaši, iako je pucano na nas pre par dana on je i dalje pod utiskom, ne spava dobro. Razgovarala sam sa psihologom i dogovorili smo se da Zak krene na terapiju dva puta nedeljno, zabrinuta sam za njega.

Dok se Zak igra sa kucama ja sve aktivnije razmišljam o bekstvu, imam telefon, pristup internetu i novac ali nemam slobodu. Oliverovi momci ne izlaze iz dvorišta a ni mi, koči me jedna žena – Dalia Gold. Bojim se da ne pokuša nešto, za sada je sve u redu ali odakle ja znam, nisam ni razgovarala sa Oliverom od onog dana kada sam ga videla u bolnici, bolje rečeno od kada sam pobegla nakon što me je poljubio. Još uvek mi to nije jasno. Ne znam šta radim, ali znam jedno – Zak i ja bićemno bezbedni i to je moj jedini cilj za sada.

. . .

Bezbrižni dani su gotovi. Gledam kako Oliver izlazi iz automobila i govori nešto Hobsu. Trebalo bi da izgleda ranjeno ipak je dobio metak ali on ne izgleda tako. Sređen je, uglađen, odmeren, opasan... Da se nije nasmešio Zaku koji mu je prišao ne bih rekla ni da gleda ka nama. Skinuo je naočare i zagrlio Zaka, zatim mu je Zak brzo pričao nešto a on ga je slušao, u narednom trenutku Zak se okreće ka meni i upire prstom, onda se nasmešio. Dok ja sedim u dvorištu a Oliver i Zak mi prilaze primećujem nešto što nisam ranije – ja buljim u Olivera. Čudno ali nikad nisam mislila o njemu kao o nekome za koga bih mogla da se zainteresujem ali nakon onog prokletog poljubca u bolnici taj licemer mi ne izlazi iz glave.

Ustanem i prođem rukom kroz kosu, treba mi šišanje.

- Izabela – Oliver me pozdravlja imenom.

- Olivere – uzvratim na isti način.

- Kako se osećaš? – pitam ga.

- Bolje nego ikad. Treba da razgovaramo.

Toliko o ljubaznosti.

- Ali prvo želim da odigram jednu igricu – nasmešio se Zaku.

- Vežbao sam dok te nije bilo, sada sam nepobediv – kaže mu Zak.

- Hajde onda da vidimo.

Oliver i Zak ulaze u kući a ja se nasmešim Hobsu.

- Zdravo Hobs – pozdravim ga.

- Gospođo – klimnuo mi je glavom. Izgleda da je vreme ljubaznosti prošlo.

Uđem unutra i udahnem duboko.

. . .

Spremala sam ručak, to mi nekako ubija vreme jer ne radim a nisam navikla da samo sedim u kući, moram nešto da učinim po tom pitanju. Marta je fina žena, ne meša se u to što radim ali je tu da mi pomogne kao sad.

- Marta? – gde je otišla?

- Pazi Zaka.

Okrenem se i ugledam Olivera.

- Napolju su, rekla mi je da nigde ne ide sam.

- Uplašen je.

- Hoćemo li nešto uraditi po tom pitanju?

- Razgovarala sa sa psihologom i dogovorili smo se da krene sa terapijom, dva puta nedeljno – izdahnem i ostavim krpu.

- Mislim da je to dobra ideja. Kako spava?