Licemer

3

Nisam spavala dobro. Čitave noći sam razmišljala šta da radim, kako da pobegnem, da li da rizikujem naše živote... Na kraju nisam ništa odlučila. Ostavim Zaka u krevetu i siđem dole da potražim neki lek za glavobolju. Iznenadim se kada ugledam Olivera kako doručkuje, pa nema ni sedam sati.

- Budna si – kaže očigledno.

- Ima glavobolju.

- Marta donesi neki lek za glavobolju gospođi Gold – rekao je još mirnije i Marta se pokrenula. Dakle žena se zove Marta a ja sam gospođa Gold.

Izvučem mirno stolicu i sednem.

- Moram da se javim Margaret, zabrinuta je verovatno za nas – obećao je da će mi dozvoliti da je nazovem.

- Hobs će to danas dati telefon, kartice i novu dokumentaciju za tebe i Zaka koja se vodi na ime Gold. Imaj na umu da pratim tvoj telefon, znaću tačno sa kim si razgovarala i o čemu.

Kakvo je on đubre. Mrzim ga.

- Šta da joj kažem? Neće mi poverovati da sam se zaljubila preko noći baš u jednog Golda.

- To je tvoj problem, ali ako želiš da ostane živa pobrinućeš se da ne njuška naokolo – pogledao je ozbiljno u mene.

- Kakav si ti to čovek? Ta žena ti nikad nije učinila ništa loše, ona je Zakova baka.

- Ako misliš da će me tvoje reči naterati da se predomislim odmah ću ti reći da se uzalud trudiš. Krajem nedelje upoznaćeš moju porodicu a tvoja obaveza će biti da oni poveruju da je Zak naš sin, na to se fokusiraj.

- Zašto? Ne razumem – zašto laže sopstvenu porodicu?

- Ja razumem.

- I šta sad? Treba da izmislim neku priču o nama? Zak ne ume da laže, šta ako nešto pitaju njega?

- Imaš nekoliko dana nauči ga, biće dovoljno sa zna da sam mu ja otac.

- Ne mogu tek tako da mu kažem da si mu ti otac jer nisi – pobunim se.

- Ni ti nisi njegova majka.

Tuše. Kreten.

- Ali on živi sa mnom ceo svoj život, i to bez oca. On je dete, ne mogu da ga naučim za par dana da laže kao profesionalac a da ne govorim o tome da je ovo pogrešno.

- Da ti pojasnim ovo – odložio je pribor mirno.

- Ubedićeš Zaka da sam ja njegov otac, objasnićeš mu da od sada vodite drugačiji život i da ćemo živeti svi zajedno kao porodica.

- Ne mogu to da ga naučim za tri dana – umalo nisam viknula.

- Koliko ti je potrebno?

- Ne znam! Dok se sam ne navikne na novo okruženje i tebe.

Izdahnuo je, ovo mu se ne dopada. E pa ne dopada se ni meni.

- U tom slučaju, prvo ćeš ti da se upoznaš sa mojom porodicom a onda ćemo im predstaviti Zaka – ustao je a ja ga pratim.

- Zašto? Zašto lažemo? Ne razumem.

- I ne treba da razumeš, treba samo da radiš ono što ti ja kažem.

- To nije odgovor.

- To je jedini koji ćeš dobiti. Navikni se na to – okrenuo se i ostavio me samu.

Mrzim ga. Mrzim ga. Licemer.