Licemer

Epilog

Ljudi se ne menjaju. To je jedno od pravila mog života. Zašto onda držim žensku torbu u ruci dok čekam Izabelu da izađe iz garderobe?

- Kako ti se čini? – izašla je sa osmehom i odmah sam se setio zašto ovo radim. Zato što sam lud za njom, zato što je ona seksi i zato što kupuje spavaćice za naš medeni mesec. Mislim da nijedna neće preživeti taj medeni mesec.

- Kao višak garderobe na tebi.

- Budi pristojan – zapretila mi je i vratila se unutra.

Pre dva dana palo mi je na pamet da Izabela i ja odemo na medeni mesec, želeo sam nešto lepo da učinim za nju i pokažem joj koliko mi znači jer ne skakućem naokolo i govorim joj sladunjave gluposti. Na medeni mesec vodim dadilju i obezbeđenje jer Zak želi da ide sa nama, a kako je sa nama od pre par dana i moja sestra Lejla, želi i ona da ide. Razmišljao sam da ih ostavim kod kuće da Lejla pazi na Zaka ali Izabela se dvoumi jer je tek završila sa rehabilitacijom, moram priznati da je u pravu.

Nisam baš znao šta da radim sa Lejlom, provela je šest meseci na klinici, ali Izabela joj je predložila da završi fakultet da bi imala neki cilj u životu, osim toga za sada će živeti kod nas jer želim da mi je na oku. Jednom sam je ispustio, drugi put neću.

Nakon seksi kupovine vratili smo se kod kuće, Izabela i Zak su crtali u dvorištu i Izabela je htela da ih ostavimo da uživaju, nisam puno komentarisao jer je žurila.

Primećujem da je ona nervozna od kako smo izašli iz onog butika, očigledno je to i dalje drži. Ostavio sam je da swe raspakuje i sišao sam dole.

- Hobs? – zateknem ga u dnevnoj sobi.

- Gospođa je tražila – pruža mi malu kesu.

- Šta je to? – uzmem kesu i otvorim je.

- Test za trudnoću.

Pogledam u Hobsa pa pogledam u test. Radimo na bebi poslednja dva meseca.

- Hvala Hobse – nasmejem mu se blesavo.

- Nema na čemu, srećno – i on se nasmejao.

Odem pravo u spavaću sobu i izvadim test.

- Hobs se vratio? – Izabela mi prilazi.

- Da – pružim joj test.

- Ok – izdahnula je.

- Da krenem sa tobom?

- Idem da piškim na ovo, zato ne – naljutila se.

- Biću ovde – već se breca na mena a to znači da je trudna.

Sednem na krevet i nasmejem se.

Godinu dana kasnije

- Zak gledaj pravo – izabela opominje Zaka jer nikako da slika ispadne dobro. On stalno gleda u bebu i vrpolji se.

- Ali Ela spava.

- Ona je beba, molim te gledaj u aparat da vas slikamo pa kasnije možeš da nastaviš da je ubeđuješ da se probudi.

- U redu mama.

Nakon desetog pokušaja Izabela je napokon bila zadovoljna slikom. Ispratio sam fotografa i vratio se natrag, nasmejem se jer Izabela i dalje slika decu, ovaj put svojim telefonom. Mislim da ne postoji osoba na svetu koja više voli svoju decu, mislim da imaju milion slika. Priđem joj polako i samo samo je zagrlim.

- Sve u redu? – pita me.

- Da, samo želim da te zagrlim.

Namsešila se ali je nastavila da slika.

Srećnik sam jer su njena deca moja, jer je ona moja.