Licemer

15

Otvaram oči i okrećem se u krevetu. Istegnem celo telo i osetim kako me bole kukovi. Kako po migu rasanjujem se i glavom mi prolaze sećanja na prethodnu noć.

Sranje. Vino, ples, ljubomora, tišina, njegova soba, seks.

Ustanem izgubljeno i prođem rukom kroz kosu.

Gde mi je odeća?

Gde je Oliver?

Koliko je sati?

Vrtela sam se malo po sobi dok sam tražila odeću i dok sam grozničavo razmišljala.

- Svaka čast Izabela, rešila si sve svoje probleme.

Trubim na sve strane kako sam kidnapovana, kako mrzim Olivera, svađam se sa njim a ovamo kao neka uspaljenica jašem ga čitave noći, ili on mene. Sranje, sranje, sranje! Zar nemam nimalo samopoštovanja? Zašto sam spavala sa njim? I šta dođavola ovo znači sada za nas? Ako ništa dugo bar znam da nisam osoba od reči. Sranje.

Iskradem se iz sobe i odem u svoju, presvučem se i odem pravo u kupatilo.

Nakon što sam održala predavanje samoj sebi, sišla sam dole, ali dole nije bilo nikog. Izađem napolje i ugledam Olivera i Zaka kako šutiraju loptu. Vreme je bilo lepo a momci su se zabavljali.

- Budna si.

Okrenem se i ugledam Lejlu sa osmehom.

- Ćao Lejla.

- Upravo sam krenula kući, mislila sam da još uvek spavaš.

- Probudila sam se.

- Vidim. Momci su doručkovali, Marta kaže da će ručak biti ubrzo a ja žurim jer imam sastanak, poželi mi sreću.

- Ručak? Koliko je to sati?

- Prošlo je podne – nasmešila mi se. Ha!

- Am, srećno na sastanku.

- Hvala, Den mi se zaista dopada. Ćao – poljubila me u obraz i otišla da se pozdravi sa Oliverom i Zakom.

Podne? Kako sam toliko dugo spavala?

- Ćao mama – Zak je dotrčao do mene i zagrlila sam ga.

- Znojav si – primetim.

- Igrao sam fudbal sa tatom – kaže važno.

- Vidim, hajde da te presvučemo.

- U redu – krenuo je ispred mene. Kako nisam znala šta bih rekla Oliveru odmah sam krenula za Zakom, jednostavno sam pobegla.

. . .

Moj plan da se krijem ostatak dana jednostavno nije mogao da opstane jer sam bila gladna a Zak nije želeo da sedi zaključan u sobi, osim toga treba mi telefon a nemam pojma gde je.

Pronašla sam torbu i telefon u dnevnoj sobi, kako mi je telefon bio prazan stavim ga na ponjač i krenem da doručkujem.

- Ha! - sudarim se sa Oliverom i kao da ja zarazan odmaknem se od njega.

- Izvini – zaobiđem ga i uđem u kuhinju.

- Dobro jutro gospođo. Kafa? – pita me Marta.

- Kasnije Marta sad samo želim da doručkujem, umirem od gladi – pojela bih vola.

- Šta želite?

- Napraviću sendvič.

Otvorim frižider i sama napravim sendvič jer ne mogu da čekam ništa drugo.