Licemer

1

- Znači deda je postao zvezda baš kao naša kuca Leo? – Zak me pita zamišljeno.

- Tako je dušo – potvrdim.

- Kako će onda sada baka da živi? Biće sama – zaključio je pametno.

- Ne brini ti za mene bakino – Margaret je ušla u našu sobu i sela na krevet pored Zaka pa ga čvrsto zagrlila.

Duša me boli zbog nje. Sama je organizovala sahranu i sve je podnela stoički. Izgubila je ćerku i muža a ona i dalje teši druge.

- Ko će da ti pravi društvo? – pita je Zak.

- Imam ja puno prijatelja, ne brini ti ništa.

- Magraret, volela bih da ostanemo ali...

- Ne! – žustro je poklopila moju ruku svojom.

- Morate da odete. Znaš to – podseća me dok joj se u očima nakupljaju suze.

- Onda kreni sa nama. Ne želim da ostaneš sama, ti si nam jedina porodica – podsetim je.

- Da bako, pođi sa nama! – Zek se raduje.

- Volela bih zlato ali ne mogu, baka mora ostati ovde.

- Mama... - Zak me moli onim svojim crnim očima.

Izdahnem jer znam da je Margaret u pravu, ona mora ostati ovde.

- Baka je umorna, šta kažeš da je odvedemo da spava? – pitam ga.

- U redu, ali ja sam gladan!

- Šta želiš da jedeš?

- Čips – smeška se mangupski.

- U kuhinju, briši – popustim.

- Hvala mama – ustao je iz kreveta i otrčao iz sobe.

- Sigurno ćeš biti dobro? – pitam Margaret.

- Da, ne brinite za mene. Vratite se kući.

Margaret inisistira da odemo jer se boji porodice Zakovog oca, iako niko od njih ne zna za Zaka ona nikad nije zaboravila šta je Dalia Gold učinila Rajli i Lijamu. Pokušala je da im zagorča život na sve moguće načine, na kraju je i uspela u tome. Možda su Rajli i Lijam bili zavisnici ali zaštitili su svoje dete. Oteram ružne misli iz prošlosti i pokušam da se nasmejem.

- U redu, ne brini – zagrlim je.

- Odlazimo sutra.

- Ja samo... ja ne mogu da ga zaštitim – počela je da plače.

- Margaret... hej... - podignem joj glavu.

- Mark i ti ste mi pružili dom a Rajli mi je bila poput sestre. Zak će biti moja odgovornost sve dok dišem, on je moja krv, volim ga – iako ga nisam rodila obožavam ga, osim toga Zak od rođenja misli da sam ja njegova majka.

- Dušo moja... kćeri moja... - Margaret me grli snažno. Duša me boli zbog nje. Znam koliko joj je teško ali uprkos svemu ona i dalje stoji na nogama.

- Mama! – viknuo je Zak.

- Idem – odgovorim i obriše suze.

- Idi da dete ne čeka.

- Bićeš dobro?

- Da, ne birni.

- Ok, idem da pronađem čips.