Lista želja gde mi ne postojimo

14.

5 godina kasnije
Jao taj glupi alarm. Zašto moram da se budim ranije? I to subotom?
Polako sam otvorila oči i blagi zraci sunca su se probijali kroz polu otvorene roletne.
A onda sam shvatila. Pa ja trebam danas na posao!
Odjednom sam skočila iz kreveta i počela da trčim ka kupatilu. Otuširala se najbrže što sam mogla. A to je bilo jako sporo. Oprala sam zube i brzo osušila kosu.
Obukla sam usku crnu suknju i lepršavu belu košulju. Od šminke sam stavila puder, maskaru i crveni karmin. Jao imam još 20 minuta.
-Gde su mi do đavola crteži????
Počela sam da trčim po stanu.
-Radna soba!
Utrčala sam u nju kao furija. Dohvatila crteže i izletela iz stana.
-Vidi budalu nisam obula štikle.
Vratila sam se u stan i brzo obula štikle. E sad sam tek letela iz stana.
Ušla sam u svoj novi automobil. I krenula ka zgradi u kojoj radim. Trebalo mi je 5 minuta da stignem.
Imam još 7 minuta do početka sastanka. Nisu nam rekli zašto se održava u opšte sastanak. Ali su mi rekli da ponesem nacrte.
-Dobro jutro Nina.
-Ćao Marko. Žurim.
-Vidim. Nasmejao se.
Marko radi kao portir u firmi. Jako je dobra osoba.
Uletela sam u lift i brzo pritisnula dugme sprata.
Baš pre nego su se vrata zatvorila neko je do viknuo.
-Stanite!
Ali vrata lifta su se već zatvorila. Nema veze nek čeka drugi.
Brzo sam sredila kosu i izašla iz lifta.
Hej neko bi rekao da sam postala ozbiljna žena sa 27 godina, da nikada ne kasnim, da možda imam i porodicu. Eh kad bi sve to bilo istina.
Kasper je bio i ostao jedina osoba koju volim. I ako mi je sve ono rekao. Nekako sam mu oprostila.
-Nina kasniš!
-Pa dobro nisam za sve ja kriva!!!
-Ajde sedi sredi se još malo. Treba da stigne novi vlasnik.
-Ček novi vlasnik?
-NE ZNAŠ?
-Jao odakle ću Majo ja sad da znam? Niko mi nije ništa rekao o novom vlasniku. Rekli su samo da ponesem nacrte za novi tržni centar u centru grada.
-A jao. Zaboravila sam da ti javim. Izvini.
-Jao Majo.
-Hej evo ga.
Svi smo odjednom ustali kad je krupan muškarac ušao na vrata.
-Sedite. Njegov glas mi je bio mnogo poznat.
Pogledala sam ga bolje. Crna podšišana brada, crna kosa poput uglja i... oči. Oči su mu poput njegovih. Zelene poput livade na proleće. Zelene, zelene kao njegove.
-Sedi bre Nina. Polako me je ćušnula Maja.
-Izvinite što kasnim. Zatvorena ispred nosa su mi zatvorena vrata lifta.
Osetila sam vrućinu na licu.
-Ali nema veze. Pošto sam već kasnio neću da se predstavljam. Bar ne sad. Dajte mi te nacrte.
Polako sam ustala i prišla mu.
-Izvolite gospodine.
Zagledao se u moje lice. A zatim se lažno nakašljao i rekao mi je da sednem.
-Kako se zovete gospođo?
-Nina. Zovem se Nina. I još sam gospođica.
-Uredu. Gospođice Nina ovo ništa ne valja. Šta ste ovo crtali? Ma kao da je crtao učenik prvog razredna osnovne škole!
Osetila sam podsmeh od strane nekih kolega. Propala sam u zemlju.
-Gospodine, ako dozvolite, ovaj Nina je naš najbolji arhitekta. Počela je Maja.
-Ne zanima me bre šta je. Ovo ne valja ništa. Bio je besan. Kakav drkadžija.
-Izvinite gospodine.
-Imaš nedelju dana da opet nacrtaš sve lepo i bez grešaka. Ili ćeš dobiti otkaz! A ja ću izgubiti mnogo, mnogo novca.
-Naravno gospodine. Izvinite.
-Sad ste slobodni.
Polako sam izašla sa Majom iz kancelarije.
-Hoćeš da te odveze kući?
-Nema potrebe. Vuk je došao po mene. Eno ga.
-E onda dobro. Lepo se provedi za vikend.
-Hvala. Znam da ti nećeš.
-Nema veze. I onako nisu valjalo crteži.
-Koga bre lažeš?
-Pa pokušavam tebe ali mi ne ide.
Tu smo se pozdravile i ja sam otišla kući.
Moj lep dom.
______
Ostavite mišljenje 😘❤️