Tajne crvenog meseca [ZAVRSENA]

Poglavlje 7-Potres

S-Saro... I-Izvini, nisam htela da saznaš na ovaj način... - Rekla mi je
Ema, u redu je, razumem te.
I ti si vučica? - Pitala me je.
Ne, nisam vučica, veštica sam.-Rekla sam joj.

Ema me je gledala iznenađeno, ali u isto vreme i nekako uzbuđeno, konačno smo našle osobe koje se razumeju međusobno, i bilo mi je drago što je to bila Ema.

Saro? Zašto tvoja ogrlica svetli?
To se dešava kada kada je pun mesec, i meni je bilo teško da se naviknem, to je kao neka amajlija veštica, duga priča, objasniću ti sve, ajde sada idemo kod mene, mora da si umorna.
Ali šta će tvoja baka da kaže? - Pitala me je.
Sigurna sam da će razumeti, i ona je veštica.

I tako, Ema i ja smo se uputile ka mojoj kući.
Na putu do kuće, objašnjavala sam joj šta se sve desilo, kako sam saznala za ogrlicu, moju baku, mene. Moram da priznam, bilo mi je lakše da konačno mogu da sa nekim razgovaram o tome, a da nije moja baka.
Ona mi je pričala o tome kako je ona saznala.

Stigle smo kod mene, i ušle u kuću, baka nas je pogledala zabrinuto.
-Ema! Saro! Šta se desilo?
-U redu smo bako, napao nas je neki vampir, ali dobro smo.
-Vampir? Saro? O čemu pričaš?
-U redu je Bako, Ema zna. Ona je vučica. Nego, ona ima jedan problem, ne može da se kontroliše kada se preobrazi, da li misliš da imamo nešto što bi moglo da joj pomogne?
-Mislim da mogu da začaram ogrlicu, a vi idite gore u sobu, na vratima gde je nacrtan mesec, i donesite mi veliku knjigu sa vukom na njoj.

Baka nam je dala ključ od te misteriozne sobe koju nisam mogla da otvorim kada smo prvi put došle u kuću. Ušle smo u nju i nismo mogle da verujemo šta smo videle, bilo je tu puno knjiga, kristala, sveća, ogrlica, amajlija, napitaka...
Izgledalo je kao soba za pravu vešticu.
Gledale smo police, pokušavajući da nađemo knjigu po bakinom opisu.

Bilo je puno knjiga na policama, pa je bilo malo teže naći je. Nakom pola sata traženja knjige, Emu je privuklo neko čudno plavo svetlo. Polako smo se približile knjizi i videle da je to knjiga koju upravo i tražimo.

-Wow, kao da je knjiga znala da nam je bila potrebna, kao da nas je dozivala. - Rekla je Ema.

-To isto se desilo i sa mojom ogrlicom kada je prvi put zasvetlela, moram da priznam, čudno je ali uzbudljivo. - Rekla sam joj.

Uzele smo knjigu i izašle iz sobe, knjigu smo dale baki i ostavile je da radi na ogrlici.
-Imate večeru na stolu, jedite, i posle idite da spavate, ja ću napraviti ogrlicu do sutra.

Sele smo za sto, jele, a kasnije smo otišle u sobu. Već je bilo kasno, pa smo odlučile da odemo u krevet. Umorne od današnjeg dana, ubrzo smo zaspale. Nekoliko sati kasnije, osetile smo neki potres, brzo smo ustale, u pokušavale da se sakrijemo. Ubrzo, potres je stao, a zatim smo čule neko žensko smejanje.
Bila je to devojka crne kose, obučena sva u crno, nisam je baš lepo videla jer nije baš stajala ispred kuće.

-Igra tek počinje, Saro...

.
.
.