Tajne crvenog meseca [ZAVRSENA]

Poglavlje 3- Projekat

Drhtim, tresem se, pokušavam da shvatim šta sam to videla i šta se to upravo desilo. Bacivši ogrlicu na pod, prestala je da svetli... Polako se približavam, pokušavam da shvatim šta se desilo, zašto je svetlela i zašto me je "dozivala".
Otvaram prozor da uzmem malo svežeg vazduha nakon ovoga što sam upravo videla...
Pogledam u mesec, koje opet obasja moju sobu, ogrlica kreće ponovo da sija, jače nego ikad, a zatim me ostavi u nesvesti...
Sve što sam posle videla, bila je samo tama....

Nekoliko sati kasnije....

Budi me zrak sunca, otvaram oči, gledam oko sebe, vidim da sam na podu, pomislim, da li sam ja ovo sanjala ili je bilo stvarno.... U tom trenutku pogledam ogrlicu na podu.
Pomislim-Ovo nije bio san!?
Ne razmišljajući, počinjem da vrištim, baka ulazi u sobu zabrinuto.
-Saro! Šta se dešava? Zašto si na podu?
-Dobro sam...P-Pala sam sa kreveta, loše sam sanjala....
-Bože dragi, prepala si me...Siđi dole kada se spremiš, napravila sam doručak.

U tom trenutku sam samo klimnula glavom.... Ustala sam sa poda... Pogledala u ogrlicu, uzela je i brzo stavila u kutiju...
Odlučila sam da ništa ne kažem baki, nisam želela da je brinem, želela sam ovo da otkrijem sama...
Spremila sam se a zatim sišla u dnevnu sobu. Videla sam baku kako čita neku knjigu. Baka mnogo voli da čita knjige, oduvek je volela, a to se i primetilo, kuća je bila puna polica sa knjigama.... Došla sam do nje i pozdravila je.
Videvši me, sklonila je knjigu iza jastuka... Bilo mi je malo čudno, ali sam ignorisala.

-Saro! Dobro si?
-Jesam, malo sam udarila glavu ali sam dobro...
-U redu, doručak ti je na stolu, jedi pa idi u školu.

Nakom doručka, uzela sam torbu i krenula u školu. Ema me je pozvala i rekla da će me čekati u kafiću pored škole. Konačno sam stigla do tamo i pozdravila je.

-Hej tu si! - Rekla mi je.
-Da, konačno sam stigla.
-Dakle, juče si opet naletela na Aleksandra?
-Nažalost.
-I šta se desilo?
-Ponašao se drsko, kao i obično.
-Ignoriši ga. Nije vredan pažnje.

Izašle smo iz kafića, i otišle u školu. Otišla sam na prvi čas. Ulazim u učionicu, naravno kasnim...
Profesorka me je pitala:
-Opet kasniš?
-Da, ovaj....Bus je kasnio...
-Aha... Dobro, sedi ajde.
-Ali nema slobodnih mesta...
-O ima, sedi pored Aleksandra.
-Molim?
- Šta se čudiš, idi sedi, čas je počeo.

Izdahnula sam iznervirano i sela pored njega...
On me je samo pogledao namešteno, ja sam samo kolutala očima i krenula da pišem lekciju.
Na kraju časa profesorka je imala nešto da nam kaže.

-E ovako, imaćete grupni zadatak, radićete po dvoje, to će biti osoba iz vaše klupe.

Aleksandar i ja smo iznenađeno, a i u isto vreme iznervirano rekli: ŠTA!?
Profesorka nas je pogledala ljutito, i rekla:
-Šta se vi bunite? Ili radite zajedno ili dobijate 1, ne vidim u čemu je problem?

Iznervirano sam izašla sa časa, i sela na klupu ispred škole, a Aleksandar je krenuo za mnom.
Seo je na klupu pored mene, pitao me:
-Vau Summers...Nisam očekivao takav ispad pred profesorkom.
-Kolutala sam očima. - Još samo si mi ti falio.
-Znaš, ni ja ne želim da radim ovo, i to pogotovo ne sa tobom, ali ako kod nje dobijemo 1, veruj mi, teško da dobro prolaziš na kraju godine.
-Uh, dobro... Samo polazi.

Napisala sam poruku Emi, da me ne čeka i da moram da uradim projekat sa Aleksandrom....
Kad smo stigli do moje kuće, ušli smo u moju sobu da odradimo projekat.
-Hajde samo da krenemo.... - Rekla sam.

Nakon par sati, završili smo projekat.
Aleksandar je otišao kući.
Baka je izašla iz kuhinje, pitavši me ko je to bio.
-Aleksandar, Aleksandar Carson, imali smo školski projekat pa smo morali da radimo u parovima.
Baki je vilica došla do poda...
- CARSON!?
Pogledala sam je zaprepašćeno...
-Da! Šta je bilo???
-Saro! Ne želim više da čujem za njega i ovoj kući!
- Zašto? Šta je bilo???
-Samo se drži dalje od njega... I uzmi ovo...
Dala mi je ogrlicu koja je sinoć sijala, i ostavila me u nesvesti...
Ja sam samo stajala ukočena, ne znajući šta da kažem...
.
.
.