Tajne crvenog meseca [ZAVRSENA]

Poglavlje 17.

Nakon nezaboravnog dueta sa Aleksandrom, vratili smo se nazad u hotel jer je već bilo kasno i došlo je vreme za krevet. Iskreno, nisam ni najmanje očekivala da će Aleksandar pevati sa mnom, bila sam zapanjena, imam osećaj da se nekako promenio, ili je to možda bilo samo trenutno, možda se za koji dan vrati u svoj oblik "hladnokrvnog", složila sam glavu i nastavila da razmišljam o tome. Ema i ja smo ušle u našu sobu, i zaspale posle napornog dana. Sutra smo se sa profesorkom dogovorili da idemo na skijanje, tačnije u skijaški park, kako su ga oni tamo zvali, a rekli su nam i da se tamo nalazi i mesto za klizanje, nikad nisam bila na klizanju ili skijanju tako da to i nije baš bilo nešto za mene ali sam oduvek želela da probam, samo se nadam da neću pasti....

Probudio nas je zvuk alarma, brzo smo se spremile, obavile higijenu i obukle skafandere da bi bile spremne za skijaški park. Sišle smo dole u salu za jelo, tačnije neku vrstu menze. Sele smo za sto Ema, par nekoliko naših drugarica iz odeljenja i ja. Sve su pričale o tome kako jedva čekaju da skijaju i klizaju, dok su one ćaskale, ja sam i dalje razmišljala o Aleksandru, sve je tako bilo čudno, sedela sam za stolom preko puta njega, dok je on sedeo sa nekim svojim drugovima, jedino od njih sam znala Džejka koji je bio Aleksandrov najbolji drug i Emin dečko, oni su zajedno još od prvog razreda. Sedela sam tako, čak ni da ne pipnem svoj doručak, gledala ga tako bez prestanka, dok jedna od mojih drugarica nije primetila: "Zašto ne jedeš, dobro si?" Ubrzo sam se trgla iz svojih misli i vratila se u realnost. "Molim? Rekla si nešto?" - Pitala sam.
Ema me je gledala sumnjivo "O čemu razmišljaš? Ili da budem preciznija o kome?" Gledala sam u svoju hranu i pokušavala da jedem nešto, i nisam znala kako da odgovorim na Emino pitanje "A? Ma ništa važno."-Rekla sam nervozno. Pogledala me je u fazonu "Pričaćemo o ovome kasnije." a ja sam samo klimnula glavom.
Ušli smo u autobus i zauzele smo mesta, ja sam sela pored prozora, a Ema pored mene. A zatim, kada smo krenuli, odmah je krenula da me zapitkuje: "Dakle? Pričaj." Pogledala sam je nesigurno "Šta da pričam?" Pokušavala sam da se pravim luda. "Znam taj pogled, ajde pričaj, ne pravi se luda" - Rekla mi je.
"Uff..."-Rekla sam spustuvši glavu.
"Ajde, šta te muči?" - Pitala me je
"Aleksandar..." - Rekla sam snuždeno
"Šta??Sviđa ti se??" - Pogledala me je iznenađeno.
"Ma ne... M-Možda... Uh! Ne znam..." - Rekla sam zbunjivajući samu sebe.
"Nema tu ne znam, sviđa ti see"-Rekla je.
"Jaoj to je loše.... To je užas" - Rekla sam.
"Zašto? Šta je loše u tome?" - Pitala je.
"Sve... On je vampir, a ja veštica, to ne ide...usput, ja ga samo nerviram, uvlačim u nevolje, stvaram mu probleme, i sigurno nije ni malo zainteresovan, mi smo jednostavno dva različita sveta..."-Govorila sam to, imajući suze u očima.
"Ma daj bre, zar ćeš sad zbog njega da plačeš? Molim te nemoj, pa zar si do toga došla da plačeš zbog Aleksandra? A i ko zna, možda on zapravo ima osećanja prema tebi ali da previše plaši da izađe iz svog "štita", samo molim te nemoj da se nerviraš"-Tešila me je.
U ostatku puta sam se smirila, pustila sam muziku, stavila slušalice i gledala kroz prozor, pogled sa prozora je bio prelep, šuma puna snega. To me je malo smirilo. Nakon sat vremena vožnje, stigli smo u skijaški park i svi se okupili pored autobusa. "Dobro deco, stigli smo, možete biti u celom skijaškom parku ali ne van njega, sada je 12 sati, naći ćemo se posle i 15h da idemo na ručak, postoji restoran ovde u blizini i posle se možemo opet ovde vratiti, uživajte i budite pažljivi, ovde su instruktori,spasioci, hitna pomoć ali se nadam da će sve biti u redu, a sada uživajte i zabavite se."-Rekla je profesorka. Ema i ja smo otišle da uzmemo skije, instruktor je bio pored nas i pokazao nam kako da se održavamo ravnotežu na skijama. A onda je došao red i na nas. Ema je bila prva, uzela je skije i polako se odgurnula i bila je dobra. A onda, došao je red i na mene... Polako sam se odgurnula i da priznam, nije bilo loše, umela sam da se održavam na skijama prilično dobro, bila sam na samom kraju i taman kad sam mislila da ću bezbedno sići videla sam Aleksandra, i u tom trenutku sam izgubila ravnotežu, spotakla se i pala.
Aleksandar je odmah dotrčao do mene. "Saro! Ejj, jesi li dobro?"-Došao je do mene pokušavajući da mi pomogne, da vidi imam li neku povredu ili slično. Pogledala sam ga pomalo zbunjeno, i izbegavala da ga pogledam u oči. "Dobro sam, ništa strašno..." Pokušavala sam da izbegnem bilo kakav kontakt s njim, posle mog stresiranja, tako da sam se očistila od snega i okrenula se i otišla prema Emi, koja se vratila iz toaleta. "Saro, izvini."-Rekao je Aleksandar.
"U redu je" - Rekla sam bez da se okrećem. On me je zatim povukao za ruku k sebi. "Stani..."
U tom trenutku sam se sledila kao nikad, nisam znala šta da radim pa sam samo skrenula pogled na dole.
"Saro, pogledaj me." - Rekao je.
"Sve je u redu." - Rekla sam to, sa i dalje spuštenom glavom.
"Saro, pogledaj me, molim te."- Rekao je to, i polako mi je podizao bradu ka gore da bih ga pogledala. "Jesi li ljuta na mene?" - Rekao je to gledajući me pravo u oči. U tom trenutku sam zanemela, gledala sam ga, pokušavajući da kažem nešto ali ni jedna reč nije mogla da izađe iz mojih usta.
"Saro, kaži nešto..." - Rekao je i dalje me gledajući pravo u oči... Tada,izdahnula sam polako i jedva uspela da sastavim rečenicu, gledajući ga u oči. "N-Ne, nisam ljuta na tebe,zašto bih...?" Pogledao me je sa olakšanjem "Uh, pa ne znam delovala si ljuto." - Rekao je.
"Sve je u redu, ne brini" - Rekla sam mu. I onda samo smo stajali tako, gledajući jedno drugo, bez da bilo šta drugo kažemo.