Tajne crvenog meseca [ZAVRSENA]

Poglavlje 1-Pilot

Sarin POV.

Probudio m je zvuk alarma, imala sam osecaj kao da uopste nisam spavala, shvatila sam da moram u skolu, trkom sa otisla do kupatila da se spremim, a onda sam shvatila da kasnim. Uzela sam torbu a nisam ni stigla da doruckujem.

Trcala sam na putu do skole pokusavajuci da se ne okliznem i padnem. Ali naravno, saplela sam se... U jednom trenutku cula sam neki zenski glas koji me je upitao:

-Dobro si?

-Da, valjda.- Rekla sam

-Kako si uspela da se okliznes?-Pitala me je.

-Sta da kazem,smotana sam. Trcala sam do skole, vec uveliko kasnim.

-Da li ides u onu skolu sa druge strane ulice?

-Da.

-I ja takođe, nova si? Nisam te do sada videla.
-Da, jesam, prvi mi je dan.
-Mogu ti pokazati školu kasnije ako želiš.
-Bilo bi dobro, ne želim da se izgubim prvog dana. - Rekla sam
-Inače, zovem se Ema. - Rekla je
-Sara. - Predstavila sam se.

Ušle smo u školu i videle puno ljudi, podeljenih u grupe. Od onih "štrebera", do sportista, navijačica....
Posmatrajući školu i učenike, jedan mi je zapao za oko...
Imao je tamnu, crnu kosu, plave misteriozne oči, bio je tako bled, sav u crnom... Izgledao je tako... Hladno...
Ema je primetila da sam bukvalno zurila u njega.

-Nemoj da trošiš vreme. - Rekla mi je.
-Kako to misliš?
-To je Aleksandar Carson, najhladnokrvniji, bezosećajan lik iz škole. Čudi me da ima devojku, i sve se vrte oko njega, nemam pojma šta toliko vide u njemu, sav je čudan.-Rekla je
-Izgelda mi čudno, nekako bledo, bezosećajno, nešto tu nije u redu, sigurna sam.

Ema mi je pokazala ostatak škole, izgledalo je okej. Ali imam osećaj da u ovoj školi ima puno drame...
Kada sam završila sa časom dogovorila sam se sa Emom da se nađemo u kafeteriji. Na putu do kafeterije, udarila sam u nekoga. Nisam smela da mu pogledam lice... Nisam stigla mi ni do jedne reči a da on već nešto ne kaže.

-Pazi bre kuda ideš!
-I-Izvinjavam se... - Rekla sam to spuštene glave i brzo otrčala.

Okrenula sam se na sekundu da vidim u koga sam udarila, kada sam se okrenula videla sam da je to... Aleksandar...
Otrčala sam do kafeterije da kažem Emi šta mi se upravo desilo, pa sam to i uradila....
-Stvarno se to desilo? - Pitala me je.
-Da i ne mogu da verujem, bio je ljut, Izgelda kao da planira da mi uništi život. Čoveče kakav sam debil.
-Nisi debil, samo nisi videla da ide u tvom pravcu.
-Bio je tako okrutan, sav hladan.
-Iskreno, ne čudi me. On je uvek takav.
.
.
.