lek si ti |k.th & j.jk|

epilog :

Ponekad je ipak svoju sreću najbolje zadržati za sebe, zar ne?

Ko zna, možda bi to naše 'nešto' ipak malo duže trajalo.

Ponekad zapitam samog sebe "zašto se sećanja nikada ne vraćaju?"

"Zašto se ne trude da se ikada vrate kako bi ih opet proživeli?"

"Zašto nas ista ubijaju toliko da ne znamo za sebe?"

Ja sam svoja sećanja odavno zaključao i ne planiram da ih tako lako zaboravim, baš zato što si ti u njima.

Možda i nikada ne bih znao šta su ista da tebe nije bilo, cvete moj.

Znaš? Umem nekada da zaplačem iako znam da ti to ne bi voleo. Jednostavno je jače od mene.

Nadam se da se zbog toga ne ljutiš.

Ja se ipak nadam da ćemo mi kad-tad nastaviti svoju priču, ma gde god to bilo.

Nemoj da me gledaš tako, imam osećaj kao da ću ponovo pustiti tu suzu koju ti uopšte ne voliš.

Iako je prošlo skoro dvadeset godina, ja se tebe i dan danas rado setim.

Sinoć si mi došao u snu, iako se polovine istog ne sećam, ali  hvala ti na tome Jungkook, nedostajao si mi i tako je iz dana u dan. Ništa se nije promenilo.

Ako ti ne budem došao sledeći put, znaj da ćemo se videti i to vrlo uskoro, čak šta više, očekujem da me dočekaš da širom otvorenim rukama, ali ovaj put uživo.

Volim te i više nego od prvog dana.

. . .

Ustao sam sa ledene mermerske ploče, ostavio ružu pored njegove nasmejane slike, te se uputio ka izlazu groblja, po ko zna koji put, ponovo sam.

Na samom izlazu, ugledao sam ga.

"Tata!" Prišao sam mu, te mu uputio topao osmeh. Zagrlio sam tvoju polivinu.

Zagrlio sam svoje dete.

Naše dete, Jeon Jungkook.