lek si ti |k.th & j.jk|

09

"Da li mogu nešto da te pitam?" Pogledao me je, te je osmeh sa njegovog lice u trenu nestao.

"Naravno." Nasmejao sam se kako bih samog sebe utešio. Nekim čudom sam osetio jak teret u grudima.

"Šta bi rekao kada bi saznao da je ovo samo san?" Rekao je toliko ozbiljno, da je uspeo da me ubedi da razloga za smejanje nema.

"Ne znam." Je bilo sve što sam uspeo da izustim. Oboje smo sedeli i gledali jedno drugo toliko, da mi je u nekim trenucima bilo neprijatno.

Spustio je pogled, te počeo da se igra sa svojim prstima. Bilo je jasno da ga nešto muči.

"Zašto me to pitaš Kook?" I dalje ništa. Kao da nisam ništa rekao. Nije reagovao na moje reči.

"Zato što je previše lepo da bi bilo istinito."

Na tren, nešto me je preseklo kroz stomak. Taj grozan osećaj da ne možete ništa da uradite, a svega ste svesni. Ne možete ni sebi, a ni njemu pomoći jer osećate isto. Taj osećaj koji govori da niste više sami, a ništa povodom tog ostvarenja sna ne preduzimate.

Posle izgovorene njegove reči, podigao je pogled. Oči su mu caklile, te sam pomislio da će zaplakati.

Pomilovao sam ga palcem po obrazu, te sam istim i prešao preko njegovih, već ispucalih usana.

Moj pokušaj da nešto učinim mi skraćuje Hoseok koji, jednom rečju, uleće u sobu.

"Jungkook, neko želi da te vidi" U sobu je ušao on. Onaj dečko koji je pre neki dan naleteo na mene.

Jungkook nije ništa rekao. Pogledao ga je, te je u svom krilu stavio svoju plišanu igračku.

Ustao sam, te sam stao pored Hoseok-a, dok je on sporim koracima prilazio Kookie-u.

Sve što sam video jeste da ga je čvrsto zagrlio, te je počeo da plače. Na Kookie-ovom licu nisam isčitao ni jednu emociju.

Zatvorio sam vrata, te sam se uputio sa Hoseok-om do šaltera po novog pacijenta.

Ljubomora je sve više i više rasla u meni.

Razlog; nepoznat.

~ M🥀 ~