lek si ti |k.th & j.jk|

10

Izlazim iz lifta, te se upućujem na krov zgrade.

Koračam prema ogromnim vratima izlaza, te ta ista i odgurnem od sebe.

Jak, hladan i vrlo prijatan vazduh obuzima moje telo. Prija, ali ipak drhtim.

Naslanjam se na maleni zidić koji deli mene i preveliku razdaljinu do dna. Pogledam u nebo, ali ne vidim ništa što je posebno. Nekada čak pomislim da se nebo saoseća sa mnom. Svaki put kada osećam neku prazninu u sebi, dođem ovde i pričam sam sa sobom dok takođe gledam u nebo koje je crnje od moje duše. Navikao sam. Jednostavno sam se navikao na tu prazninu u sebi..

Glavu spustim na dlanove svojih ruku, te tako počnem sam sebi masirati glavu. Jako pulsiranje u istoj me je izluđivalo.

Stajao sam tako i više od pola dana. Zvezde koje su se pojavljivale su mi ipak ovaj osećaj praznine i jako pulsiranje glave ublažile. Kao da sam na trenutak zaboravio zašto sam ovde, ali samom sebi to ne dozvoljavam. Da zaboravim uzrok tome.

Ispravio sam se, te dubogo udahnuo. Iz džepa vadim svoju tabakeru punu cigareta koje samo čekaju biti upaljene.

Otvaram tabakeru, te iz nje vadim jednu, onu cigaretu, bez koje moj život nema smisao.

Smestim je između gornje i donje usne, te je taman dim ubrzo i u mojim plućima.

Taj tanani vetar koji pirka me dovodi na pitanje, da li je ovo samo zbog njega, ili je meni jednostavno samo hladno.

Suze mi oči, ali mogu se kladiti da uzrok tome nije dim koji mi je svo vreme ispred očiju. Uzrok tome je on. On koji svoju sreću ima sa nekim drugim.

A ja? Ja samo pokušavam naći svoju sreću među pustim krovovima velikih zgrada.

Priznajem, nikada ga nisam imao, ali taj osećaj me dovodi na misao, kao da je sav bio moj. I telom i dušom. Sanjati kako svoju priču pričamo našoj deci je suluda, ali ipak prelepa.

Oko struka osećam dve malene rukice koje se obavijaju oko mene.

Nisam hteo da se okrećem. Kao da sam znao ko je ta osoba.

Ili sam samo želeo da je to ta osoba.

Plašio sam se da se okrenem iz prostog razloga. Ako ga zateknem ispred sebe, ne bih znao šta da učinim.

Svoju glavu je smestio na mojim leđima, te me je još jače zagrlio.

Srce koje mi lupa u drugima ne prestaje da lupa tim tempom i dovodi me na pitanje kada će mi iskočiti iz grudi.

Povučem još koji dim već malene cigarete, te je ubrzo i bacim.

Okrenem se, te zatičem njega koji je sav crven u licu. Oči su mu bile iste te boje. Obrazi mokri, i jedva je disao.

Tiho sam ga pitao šta se desilo, ali odgovora nigde.

Umesto odgovora, dobio sam glasni jecaj i još puno njegovih suza. Zagrljaj, i moje tiho tešenje njega koji nije prestao da se guši u suzama.

Jeon Jungkook, nisi ni svestan koliko ovo boli.

~ M🥀 ~