lek si ti |k.th & j.jk|

14

"Taehyung? Neko želi da te vidi." U sobi mog trenutnog pacijenta, uleteo je Hoseok.

Nisam mogao da definišem njegov izraz lica.

Ostavio sam papire po strani, te sam pacijentu rekao kako se ubrzo vraćam.

Dok smo išli ka kantini, Hoseok je svo vreme bio tih, pa čak i kada bih ga pitao nešto.

U ćošku kantine, uvideo sam njega. Njega koji je Jungkook-a udario u mom snu. U trenutku sam osetio jak teret u grudima, toliko da sam ruku smestio kod istih.

Ustao je, te me tiho pozdravio sa osmehom. Seo sam, te je Hoseok otišao.

"A Vi ste?" Na mom licu se nije mogao videti osmeh onakav kakav on ima. Kez koji govori "nevin sam" , a ustvari je sasvim suprotno.

"Ja sam Park Jimin, dečko od Vašeg bivšeg pacijenta Jeon Jungkook-a." Priznajem, nekako sam imao na umu da će ispred tog "dečko" dodati i "bivši"..

"Sećam se, ali koji je povod Vašeg dolaska? Nije mi jasno." Trudio sam se na sve moguće načine da ga ne pitam o tome, kakav on zapravo ima odnos sa njim.

"Nemam neki povod zapravo. Hteo sam samo da Vam se zahvalim na tome što ste ga našli. Da nije Vas, ne znam da li bih uspeo." Reči koje je izgovorio su me u potpunosti zbunile. Pokušavao sam da na neki svoj načim to shvatim kao dobro, ali uvek bi bilo suprotno od toga.

"N-našli? Ko je koga našao?" Pitao sam dok sam u grudima osetio još jači bol od predhodnog.

"Izgleda da niste upućeni, ali nema veze, sve jedno, morao bih da krenem." Ustao je, te mi okrenuo leđa sa nameron da ode.

"A da", rekao je, te se opet okrenuo prema meni.

"Pozdravio Vas je Jungkook. Rekao je da i dalje čuva to nešto od Vas. Verujte, ne želi da mi pokaže šta je u pitanju." Krenuo je, ali sam ga ovog puta ja zaustavio.

"Mogu li da ga vidim?" Ustao sam, te je u prostoriji odzvonio zvuk škrip stolice.
Stao je, te se opet okrenuo prema meni.

"Mislim da nema potrebe, dobro je on, bez brige." Nasmejao se, te je ovog puta stvarno otišao.

Izašao sam na onaj isti balkon gde smo se poslednji put videli. Poslednjih osam meseci njega nema.

"Hvala ti Kook što si mi barem u snovima.. Izgleda da je to jedini načim da te viđam.."

Zapalio sam cigaretu ustput se naslonivši na zid balkona.

Oči su mi bole jedna crna, skupa kola. Pogledao sam okolo kako bih uvideo vlasnika, ali njega nije bilo. Ono što mi je bilo čudno u tim koliko jeste kvaka koja se konstatno pomera. Nisam bio siguran šta je u pitanju, te sam zanemario.

Pogled sam skrenuo na mesec koji daje sve od sebe da ne zaplače sa mnom.

"Zar nije tako? Ne znam kako izdržavaš da svo ovo vreme budeš sam. Kada samo bolje razmislim, pa ti i ja smo braća čoveče. Braća po samoći." Nasmejao sam se samom sebi, te sam ponovo pogledao ta ista crna kola.

U njima ulazi Jimin, te sam primetio da neko svo vreme pokušava da izađe iz istog. Par sekundi svađe sa tom osobom, ta ista dobije šamar, te on ponovo zaključava vrata auta.

Ulazi u ista, te ode.

Pokušao sam da ne pođem za njim, ali ipak nisam.. Jednostavno nemam snage.

Uvučem poslednji dim cigarete, te se tako uputim ka svom trenutnom pacijentu.

"Gospodine Min, kako se osećate?" Pitao sam ga, te seo pored njega.

"Ne znam ni sam, valjda sam dobro. I nemoj me zvati gospodine, osećam se matoro." Rekao mi je, te sam se ja nasmejao.

"Izvini onda, Suga?" Nisam ni sam znao kako da ga zovem.

"Kako god želiš, možeš i tako." Rekao mi je, te se okrenuo da drugu stranu sa mogućom namerom da zaspi.

Nasmejao sam se, ponovo, dok sam izlazio iz sobe.

Javio sam se Hoseok-u da odlazim, te sam isto i uradio.

Na puti ka kući sam svo vreme razmišljao o tim bezveznim crnim kolima. Nisu mi ista jasna, već i sam dečko u njima. Mogu se kladiti da sam čuo čak i trunku vriske.

Prodrmao sam glavu, te ponovo sebe uhvatio kako razmišljam o sitnicama.

"E moj Taehyun, ako ti ne poludiš, neće niko."

~ M🥀 ~