lek si ti |k.th & j.jk|

08

Na stolu ostavljam već praznu šolju sa dosta taloga u istoj. Obuvam patike, te napuštam svoj zagušljiv i uveliko prazan stan.

Hodajući pustim ulicama Seoul-a me dovodi na razmišljanje gde su nestali svi oni lepi trenuci nekada provedeni.

Čak bi me i najmanja sitnica podsetila na neki događaj iz detinjstva. Imao sam naviku da budem na neki način i potišten zbog toga. Ali kada malo bolje razmislim, nisam ja kriv zbog svega što se dogodilo u mojoj porodici.

Iz misli me prekida vrištanje i smejanje dece sa igrališta odma preko puta mene.

Pažnju mi je privukla jedna devojčica koja je odvojena od njih. Sedi potpuno sama na ljuljašci i svo vreme gleda u pod dok se laganim pokretima pomera napred-nazad.

Nekoliko njih su joj se smajali iz meni nepozmatog razloga.

Čak šta više, podseća me na nekog, ali ne znam na koga tačno.

Zanemarim i tu činjenicu koliko su se deca ovog vremena promenila, te nastavim svoj put.

Ispred ogromne bele zgrade primetim svog prijatelja iz detinjstva, te mu priđem sa pozdravom.

"Kako si danas Tae?" Pitao me je dok je pokušavao da se nasmeje. Imao je neki nedefinisani izraz lica. Kao da će se uplašiti neke moje reakcije.

"Sasvim dobro, a ti Jin?" Nema odgovora.

Sve što je uradio jeste da je samo potvrdno klimnuo glavom.

"Nego, Tae?" Posle mog "Reci." počeo je da priča.

"Mislio sam da odemo na piće. Ne znam da li si pomislio da se šalim onog puta, ali stvarno nismo odavno.." Imam osećaj, kao da se premišnjao par minuta šta da mi kaže.

"Može, samo imam mnogo posla danas. Ja ću ti javiti kada sam slobodan ovih dana." Namignuo sam mu, te ušao unutra.

Posle ostavljanja stvari u ormariću, upućujem se ka šalteru gde srećem Hoseok-a.

"Reci srce moje šta imamo za danas?" Nasmejao sam se, te sam primetio da na njegovom licu nema ni trunke osmeha.

"Ha ha, jako smešno. Gde si ti sinoć? Samo što ti pacijent nije poginuo sinoć. Sto puta smo te zvali. Čak ti je i Jin pisao!"

Posle njegovih reči, nisam znao o čemu se radi.

"Na šta misliš? Kojeg pacijenta?"

"Mislim na Jungkook-a. Sinoć je imao unutrašnje krvarenje." Od jednom, kolena su počela da mi klecaju bez ikakvog razloga.

Uzeo sam papire sa šaltera, te se uputio ka njegovoj sobi.

Svo vreme sam u sebi ponavljao; "Proklet da si Taehyung! Proklet!"

Nisam ni čekao minut duže, uleteo sam unutra ko kakvi bandit.

Zatekao sam ga kako nepomično leži sa puno aparata oko sebe. Infuzija je bilo na sve strane, a lice?.. Lice je bilo bledo poput kakve krpe.

Prišao sam mu bliže, te primetio da su mu usne jako suve.

Seo sam pored njega, te ga počeo milovati po licu u nadi da će se probuditi, ali ipak ništa od toga.

"Kookie? Probudi se." Je bilo poslednje što sam rekao pre nego što su suze izašle na površinu.

Jednom rukom sam ga milovao po obrazu, a drugom sam ga čvrsto držao za ruku.

Ježim se čim pomislim da mu se moglo nešto desiti. To ježenje je krasilo i odjekivanje njegovog pulsa po sobi.

Glavu sam smestio kod njegovih grudi, te tako tiho plakao.

U sebi sam vrištao sa željom da se probudi, ali znao sam da se to neće sada desiti.

Moji tihi jecaji i njegov puls srca su ovog puta krasili zvukove ove mrtve, sive sobe.

Moje tiho plakanje je prekinuo baš on svojim mrdanjem prstiju.

Obrisao sam suze, te ga pogledao, ali me je on već posmatrao.

"J-jesi dobro? Kako se osećaš?" Šmrknuo sam te mahinalno prešao rukom preko nosa.

Nije mi odgovorio, već je samo klimnuo glavom i slabo se nasmejao.

"Treba ti nešto iz kantine da donesem?" Pošto mi nije odgovarao, sam sam ustao u nameri da mu donesem bilo šta samo da ne bi primetio da sam plakao.

Po koji put me je njegova ruka ponovo zaustavila.

Pustio mi je ruku te sam se okrenuo prema njemu. Potapšao je samog sebe tri puta po grudima, što je značilo samo jedno.

Prišao sam mu, te legao pored njega. Glavu sam nežno naslonio na to mesto gde je potapšao melo pre.

Oboje smo se nasmejali, te za par minuta tako i zaspali.

~ M🥀 ~