lek si ti |k.th & j.jk|

18

"Ružo moja, zašto tako? Nisam pri sebi i da si tu da me pitaš kako sam, samo oči da ti pogledam. Ne znam da li je ovo sve samo san, ali uhvatim sebe kako govorim bez razmišljanja jer si ustvari ti san koji sanjam i dan danas. Kao da sanjam sebe sa ružom u rukama. Ružom koja je tvoje ime bez ikakvog prava da drugačije te objasnim. Smejem se mili moj, smejem se čim se setim i podsetim koliko se ovaj život igra sa našim mladim dušama. Da to srce spojimo u jedno, uskoro.
Ne odričem to. Da me sačekaš sa raširenim rukama kako bi mi lakše bilo da ti priđem bliže. Da znam i da mi pokažeš, dočaraš koliko me zapravo voliš. Nije mi jasno jedino to zašto taj ozbiljan izraz lica na tvojoj slici? Da te pamtim po osmesima, bilo bi mi i više nego lakše. Kada ti dođem, da mi se nasmeješ kako bih pomislio da si me željno isčekivao. Da si jedva čekao da ti samo nešto kažem, pa makar i pričali u tišini. Ta noć kada si mi poslednji put bio, kada sam ti miris osetio, noć je kratko trajala, a nama je trebala najduža na ovom svetu. Malo je to što sam te samo ludo voleo jer nisam imao izbora nego da tu svoju ljubav podelim sa tobom dok sam te gledao sa strane. Srce kuca dok se živi, kažu ljudi, a ne vidiš da greše. Moje srce je stalo onog dana kada sam te ugledao na bolničkim kolicima, srećo moja. Gledanje nam je trajalo onoliko, kao kada bi okrenuo peščani sat da prosto iscuri preostalo vreme. Ljubav nam je trajala i traje. Da samo mogu ponovo okrenuti taj isti peščani sat, samo na pet sekundi da te pogledam, obraze da ti dotaknem. Prvi poljubac. Obećavam ti da taj poljubac na vrhu bolničke zgrade neću zamenuti čak ni za onaj najstrasveniji, poput kakvog filma. Da je život film, ti bi bio najbolji deo iz istog. Nisam ni stigao da ti kažem da sam ti napisao pisma. Jednostavno nisam mogao da te prekinem u pričanju kada si me sve vreme držao za ruku podelivši sa mnom trunke sreće što me ponovo vidiš. Ponovni, a ipak i poslednji susret. Nisam ti rekao ni u pola onog što sam zapravo hteo zbog tebe. Taj tvoj brzopleti jezik nema kraja. Imam osećaj kao da ću ostatak svog života svoje muke deliti ovde sa tobom, pa čak i kada ne budem pri snazi da ti dođem. Ruže, nije kao da ne zaslužuješ, već.. šta će ruža ruži? Imam napokon priliku da pričam sa tobom, samo ne znam kako bih ovu našu konverzaciju nazvao, pošto samo ja pričam. Kao što rekoh, čekaj me i uskoro ti dolazim.
To ti obećavam."

Ostavljam svoja napisana pisma odmah do ledene ploče na kojoj je i njegova slika.

Uzimam ružu, poljubim je, te i nju ostavim odmah pored.

Sa teškim suzama u očima, napustim mesto na kojem duše lutaju.

Napuštam groblje, koje je moja sudbina...