lek si ti |k.th & j.jk|

02

Kada sam hteo da ga pokrijem, ruku mi je čvrsto uhvatio te je zagrlio i proizveo zvuk poput kakve bebe. I dalje je mirni spavao.

Čučnuo sam pored kreveta, te ga tako dugo posmatrao.

Pitao sam se ko je taj dečko od malo pre i šta mu je uradio da je od jednom briznuo u plač.

U pozadini se čula vibracija mog telefona te sam ga slobodnom rukom izvadio iz džepa pantalona.

"Halo?" Pomerio se na čas, ali je samo nastavio da spava dok je moju ruku i dalje držao u svojima.

"Tae? Jesi to ti ljubavi?!" Po ko zna koji put sam na ovo njeno prevrnuo očima te tiho izdahnuo.

"Lepo sam ti rekao da me ne zoveš tako i.. odakle ti moj broj uopšte?! Zar zbog tebe moram svaki dan da ga menjam?! Mirna mi je bila glava dok mi se nisi javila veštice!" Povisio sam tom dok sam u isto vreme i šaputao.

Začuo sam lomnjavu sa druge strane slušalice te sam se trgnuo.

"Ja ne mogu bez tebe, kunem se! Tae!" Zatvorio sam oči kako bi se barem malo smirio, ali nije mi pomoglo.

Izbezumim se čim čujem taj njen piskav glas. Ne znam šta bih u radio kada bi mi se pojavila pred očima. Mislim da bi se desilo ubistvo. Naravno da ne bih podigao ruku na ženu, mislim na to da bi pre ona mene ubila.

"Posle svega me voliš? Ja ne mogu da verujem! Prevarila si me i sada tražiš da ti se vratim? More marš!"

Nisam ni čekao odgovor, prekinuo sam vezu te mi je telefon pao iz ruku.

Osetio sam kako mi Jungkook pušta ruku te sam pogled skrenuo na njega. "Izvini, stvarno nisam imao nameru da te probudim." Protrljao je oči te je pogledao uplašeno oko sebe. Kao da je tražio nekog. Pretpostavljam da traži onog dečka sa kojim se svadjao, ali sam ipak pitao za svaki slučaj.

"Jungkook? Tražiš nekoga?" Pogledao je u mene te mi je uzeo obe ruke i tako mi se uneo u facu. Bio je preplašen. Sav se tresao i nije znao gde se nalazi.

"Molim te nemoj pustiti onog momka u moju sobu, preklinjem te!" U očima sam mu video suze koje prete da proklize kroz njegov obraz.

"Smiri se Jungkook! Polako! Ko je on?" Udaljio se te mi pustio ruke, što je značilo da neće da mi kaže.

"U redu." Pogledao me je te sam nastavio da pričam; "Ako te baš koliko strah od njega, neću ga pustiti, ali pod jednim uslivom." Podigao je obrvu te sam rekao da je uslov taj, da mora da jede ono što sam mu kupio. Klimnuo je glavom te mi se po prvi put nasmejao. Imao sam osećaj da sam sav crven te sam ustao kako bih pokupio kese koje su sve do sada bile na podu.

Iz jedne od njih sam izvadio i onog crnog plišanog medu, te sam ga sakrio iza ledja kako ne bi video.

Dao sam mu kesu sa sendvičima te je on počeo toliko brzo da jede, da sam mislio da će se udaviti. Kao da nije jeo godinama, a ne samo nekoliko dana.

"Ehej! Lakše malo, pa udavićeš se!" Počeo sam da se smejem te me je on samo pogledao i nastavio sa poslom dok sam ja mirno stajao ispred njega sa malim medom u ruci.

Kada je napokon pojeo, čak četiri sendviča, proizveo je zvuk zadovoljstva te sam se po još koji put danas nasmejao.

"Ajde se još i ispovrati." Na ovo smo se zajedno nasmejali dok mu nisam prišao te mu pružio medu. "Ovo je za tebe."

Pogledao me je te dok su mu oči bile širom otvorene.

Ustao je te me čvrsto zagrlio.

"Hvala ti! Niko mi nikada nije ništa poklonio! Hvala ti! Hvala ti!" Bio je poput malog deteta.

Baš kada sam hteo da mu uzvratim zagrljaj, odmakao se te mi iz ruke oteo izračku. Seo je na krevet i tako je gledao u nju sa širokim osmehom na licu.

Pažnju mi je privukao Hoseok čija je samo glava virila iza vrata. Pokazao mi je očima da izađem, te sam to i uradio. Prekrstio sam se te smo krenuli ka šalteru.

~M🌹~