lek si ti |k.th & j.jk|

11

Prošlo je već punih mesec dana od kako ga nema. Taj njegov plač i ti tihi jecaji mi jednostavno odzvanjaju u glavi neprestano. To njegovo "odlazim" pamtim kao svoju lošu sreću.

A ti Jungkook?.. Ti si moja sreća.

Nisam ništa učinio povodom toga da ga zadržim. Da ga zadržim na ovoj grobnici gde vreme otkucava kada će nestati sa liste živih.

Pozdravljam se sa Hoseok-om, te tako izađem iz ogromne zgrade.

Na putu ka kući, ugledao sam staricu koja prodaje prelepe žute ruže. Prilazim joj polako te je tiho pozdravljam.

"Mogu li dobiti jednu ružu?" Pitao sam je, te sam iz džepa izvadio svoj novčanik.

"Naravno momče, samo.." Rekla je dok je u ruci držala tu istu žutu ružu.

"Za kim toliko čezneš?" Pitala me je to sa nekim osećajem u glasu, kao da je znala da mi je trenutno neko jako potreban.

"Za njim koji nikad neće doći." Platio sam ružu, te sam nastavio svoj put.

Ulazim u stan, te odem do kuhinje kako bih uzeo vazu za istu.

Smestim je na sto i tako sednem sa željom da je samo posmatram.

Značenje iste mi ni samo nije jasno, ali nisam imao želju da saznam.

Izašao sam na balkon, te sam počeo na sav glas plakati, toliko.. da nisam ni primetio kada su mi kapljice kiše mokrlile lice. Jedna po jedna suza bila je toliko bolna. Onoliko koliko mi nedostaje i ta sama želja da vidim tog nekog koji mi upravo nije bio niko i ništa.

Ulazeći unutra, ostavljao sam velike mokre tragove iza sebe koje su dovele do toga da me nateraju na još jedno dodatno ribanje poda.

Uzimam stvari, te odem da se istuširam vrelom vodom.

Gde si? Šta si? Sa kim si?

Pitanja koja su mi se vrtela po glavi nisu imala kraja.

Ja ovako hladan i bezdušan da čeznem za nekim...

"Taehyung? Ne poznajem te." Rekao sam samom sebi, te sam izašao iz velike količine, već hladne vode.

Iz jakne vadim telefon, te okrenem onaj meni poznat broj telefona.

"Hej.. možeš doći na kratko?"

Nije ništa odgovorio, već je samo prekinuo poziv.

Nije mu dugo trebalo, začuo sam zvono na vratima, te sam ustao kako bih mu otvorio ista.

Kao i po običaju, nije ništa rekao, već me je samo zagrlio.

Seli smo, te sam mu ja skuvao onu njegovu. Gorku, bez imalo šećera u sebi.

"Kako si?" Je bilo prvo što sam ga pitao.

Klimnuo je glavom, te mi se nežno nasmejao.

"I dalje, zar ne?"

Ništa. Opet ništa. Jeziva tišina je ovog puta krasila prostoriju.

Klimnuo je glavom, te je uzeo koji gutljaj kafe.

Iz svog džepa je izvadio već polu praznu paklu cigareta, te je zapalio jednu.

"Zašto to radiš sebi? Nemaš potrebe za tim.. Nikada nisi ni imao.." Taj njegov oštar pogled me je svog naježio, te sam zaćutao u sekundi.

Od kako nema svog voljenog pored sebe, ovakav je.. Tih, miran i ono najgore. Počeo je da puši i prevelike doze cigareta, do te mere da će sledeće godine umreti, a da to ni sam ne zna. Rekao sam mu koliko puta da zaboravi na njega, ali uzalud. On ni sebe ne sluša, a kamoli nekog drugog. Jedina osoba koja je mogla imati uticaj jeste on. Jedan on najuspešnijih doktora u Koreji, a usput i jedan od mojih najboljih drugova.

"Ja ne znam šta da radim." Rekao sam to, te me je pogledao.

"Previše mislim na njega i to me ubija. Ne zna gde je ni kako je. A što je najgore, ne znam da li me se seti nekada.."

"Jesi razmišljao da ga potražiš? Ovde je negde, samo se ti ne trudiš da ostvariš taj tvoj san koji imaš u glavi. Ti si kriv Tae." Posle toliko godina, rekao mi je nešto što me je u isto vreme i zabolelo.

"U pravu si." Nisam imao više pravo glasa. Spustio sam glavu.

Ispili smo kafu, te sam ga ispratio.

Legao sam na krevet sa namerom da zaspim, ali ne ide. I od kada ga nema, shvatio sam.

Moja nesanica ima ime.

~ M🥀 ~