lek si ti |k.th & j.jk|

13

Na vratima začujem zvono, te tako odem da proverim ko je.

Ubrzo ispred sebe zatičem Seokjin-a, te ga pozovem unutra.

Pitao sam ga da li želi kafu, ali bi on odbio zbog previše kofeina u istoj. Nasmejao sam se, te seo preko puta njega.

"Začudio si me tvojim dolaskom Jin." I bilo je tako. Kad god bi dolazio, uvek bi imao povod za isti. Ne zameram mu, isti sam.

"A Tae, jednostavno mi je bilo dosadno. Nije valjda da ti smetam stari druže?" Nasmejao se, te prekrstio noge.

"Jao Jin, Jin.. znam te puško kad si pištolj bila." Ove moje sledeće reči su ga navele da brizne u smeh. Imao sam toliko pitanja koja sam hteo da ga pitam u vezi njega, ali sam to ostavio ipak za kasnije.

Pričali smo, smejali se, ali nikako da ga pitam to što me silno zanima.

"Jin? Kako ljubav?" Moje pitanje mu je skroz promenilo izraz na licu.

Posle par minuta samo gledanja u mene, ipak je progovorio.

"A šta znam Taehyung? Dugo se nismo videli." Spustio je pogled, te je počeo da se igra sa svojim prstima.

"Zašto mu se ne javiš? Možda uspeš nekako da promeniš nepromenljivo.." nekako se nasmejao za sebe, te me nežno pogledao.

"Znaš.. Nekada pomislim da ga čak i ne zaslužujem. Ja ovakav, on onaj isti. Kada malo bolje razmislim, ne bi išlo."

"Nije tačno. Plašiš se, zar ne? Priznaj to, ne meni, već samom sebi Jin.. Ništa nećeš izgubiti ako probaš. Bio je kod mene i izgleda prepolovljeno od sveta. Samo mu ti trebaš da bi došao na svoje." Pogledao me je, te sam primetio da mu se oči u potpunosti cakle. Hajde suze, nemojte se plašiti da izađete na površinu."

"Ne znam.. U ovakvim trenucima nisam pametan." Prva, druga i treća suza koja mu je kanula na obraz. Taman pomislim da je gotovo, sledeća bi se opet pojavila.

"Uz tebe sam Hyung, pokušaj." Rekao sam, te je obrisao suze uputivši mi maleni osmeh na kut usne.

Veče je prošlo tako što smo pričali o bezveznim temama. Ta jedna tema mi se i nije baš dopala mogu priznati.

"Sećaš se onog pacijenta od pre? Jeon Jungkook."

Isprevio sam se iz polu ležećeg položaja, te sam se tako skamenio.

"D-da? Šta sa njim?" Pitao sam tako tiho, da sam imao osećaj da će mi puknuti glas, ako ga samo malo povisim.

"E pa, pre neki dan je bio njegov otac kod mene kako bi razgovarali. Deluje jako strog. Mogu priznati da i nije baš prijatno nastrojen. Svo vreme je imao onaj "odvratan" izraz lica" Pitao sam ga o čemu su pričali.

"Pitao me je da li je išta spominjao. O tome šta mu se desilo i kako je dospeo u dolnici. Nešto mi tu smrdi." Povukao je svoj duks, te ga je glasno pomirisao.

"Ali mogu sa sigurnošću da kažem da to nisam ja." Počeo se izbezumljeno smejati, te je pao sa kreveta.

"Dobro sam, dobro sam." Rekao je, te je podigao ruku kako bih video da je čitav, dok sam ja samo gledao u jednu tačku.

"Taehyung, stvarno si smrad, ja te ovde zasmejavam, a ti ništa." Nasmejao sam se, te sam mu prišao kako bih mu pomogao da ustane.

"A izvini Jin, nije do mene, do mog srca je." Nasjemao se, te je seo.

"Sanjao sam kako ga jedan dečko tuče? Zar nije to malo čudno?" Rekao sam, te sam se vratio na svoje mesto.

"Imam osećaj kao da ga neko zluostavlja. Ne bi nam došao takav sav u modricama, a pritom ništa ne govoreći. Kao da ima strah od nekog."

Pogledali smo se, te je Jin povono progovorio:

"A šta nas briga, bilo pa prošlo." Ustao je, te je obukao svoju roze jaknu "Hajde da me ispratiš, kasno je, moram ići."

Ustao sam, te da dopratio do ulaznih vrata stana.

"Vidimo se Taehyung, hvala ti na savetu."

Mahnuo mi je, te je otišao.

"Hvala i tebi Seokjin na informaciji."