Izgubljeni Grad

Zato jer...

"Sa kim ideš?","Ionako ih ne poznaješ,uostalom nismo više deca znam paziti na sebe"-rekla sam ono što i mislim,"Ti dobro znaš,da oni jedva čekaju da te pronađu kako bi te ubili?!","Znam,i uostalom zašto te je toliko briga?!,"Zato jer će biti kasno kada te uhvate i kada ti iscede svaki deo sećanja i život iz tebe,i šta ćeš onda neće te biti briga za život i nas kojima mnogo značiš?!","Da sam ikome od vas značila bar biste mi ponekad obišli grob,ali ne toliko sam vam značila da je svako od vas ispunio svoje snove,i ne krivim vas zbog toga,ali zar niste ponekad pomislili na mene?!,"Da li si ti bila stvarno mrtva?,"Jesam,i videla sam onaj dan sebe kako beživotno ležim dok me ti grliš i stiskaš za ruku pokušavajući me probuditi,nisam mogla to da gledam bolelo me je videti vas takve,bolelo me je gledati kako me sahranjuju dva metra u zemlju,i moju majku i vas koji ste van sebe!!!","Izvini ja...","Ne,ja sam kriva videla sam koliko vam je stalo,ali nisam mogla biti pored vas i nikada neću moći","Ali možeš,potrebna si nam,kako bi svi kao nekada nastavili tragati za tim gradom i relikvijama,svi zajedno","Više od svega bih to volela ali ne mogu moram se vratiti u prošlost,moram ga se setiti,budućnost zavisi od toga","Da li ću te ikad ponovo videti?"- upitao je već pomalo tužnim ali suzdržanim glasom,nisam mogla da mu odgovorim,jer znam da se možda neću vratiti,"Želim da pođem sa tobom"-rekao je sav odlučan,"Nem...","Molim te ne pokušavaj me odgovoriti,ja sam te uvek čuvao i štitio,bio sam tu uvek uz tebe želim i sad,nije me briga šta ćeš mi reći,znam da oni mogu bez mene","Molim te nemoj","Zašto???","Zato jer ću bar biti sigurna da si živ i zdrav,a šta ako se zauvek izgubiš u vremenu,zaboravićete te,a znam da si odličan vođa i da ćeš ih voditi kroz sve situacije koje vas budu zadesile","Ne mogu da verujem da mi to nisi rekla!!??"-ponovo je počeo skoro da viče,nastavio je"Nikad te se više niko neće sećati kao da nisi postojala???!!!","Znam,ali gledaj to sa vedrije strane nećeš se sećati ni ovog užasnog rastanka!!?"-rekla sam povišen tonom,"Ne mogu da te pustim sad,kada stojiš ispred mene i kad znam da nisam lud i znam da si zaista živa!","Zbogom,ako se ikad vratim znaj da ćemo se ponovo upoznati"-rekla sam sa poluosmehom i suzama koje su mi se slivale dok sam to govorila,ali sam ih vešto krila od njega kako bih ispala što bezosećajnija"-on je samo ćutao nemogavši išta izgovoriti na ove moje reči,a potom sam otišla,ostavljajući trag bola iza sebe,ali ipak znajući da će i on nestati kroz par sati...

"Da li ste spremni?"-pitao je Luka,"Jesmo"-odgovorili smo svi u glas,"Zapamtite ovo putovanje će nam promeniti živote i ako se ikad budemo vratili niko nas neće prepoznati,da li ste sigurni da želite ovo da uradite?","Naravno,zajedno smo u ovome"-Svi smo se uhvatili za ruke a potom izgovorili čaroliju,a potom je sve postalo crno...