Mistake

8. deo

"Hej, budi se ispred tvoje kuće smo" rekao je Harry dok me je drmao za ruku.

Polako sam otvarala oči i videla da smo ispred moje kuće. Glava me je užasno bolela i vrtelo mi se u glavi još uvek. Pogledala sam u telefon i bilo je 3:28 i ni jedan propusten poziv niti poruka.

"Neću kući, odvezi me do nekog hotela samo nemoj kući" rekla sam Harryu.

"Zašto nećeš kući?" Upitao me je.

"Neću kući jer mi se ne ide i ne želim da vidim majku"

"Možeš kod mene ako hoćeš, možeš da spavaš na kauču"

"Ne znam baš, glupo mi je da idem kod tebe" rekla sam mu ali nisam baš tako mislila, nije mi se išlo u hotel da trošim pare ali mi je opet bilo i glupo da idem kod njega jer ga ni ne poznajem skoro.

"Nije glupo, bolje ti je nego da plaćaš hotel i još je petak pa sutra ne moraš u školu"

"Dobro, dobro ajde, ali to je samo zato što sam preumorna"

"Ili si previše popila" zadirkivao me je dok je podizao i spuštao obrve.

"Ili ne" počela sam da ga udaram po ramenu.

"Jao jao dobro, izvini"

Posle nekih 10 minuta stigli smo do Harryevog stana. Krenula sam da izlazim iz kola, ali kad sam izašla počelo je da mi se vrti u glavi. Naslonila sam se jednom rukom na auto a drugom se uhvatila za glavu.

"Jesi dobro?" Pitao me je Harry 100 put u roku od 2 sata.

"Da, da samo mi de malo zavrtelo u glavi"

"Hajde, dodji da ti pomognem da dodjemo do stana" rekao je i ispružio jednu ruku u stranu i čeko da dodjem.

Prišla sam mu i on je prebacio desnu ruku preko mog ramena i polako smo krenuli da hodamo. Stigli smo do stana, kada sam ušla samo sam se bacila na kauč, izula se i zavalila glavu u jastuk.

"Sad ću da ti donesem ćebe da se pokriješ" Harry je rekao ali jedva da sam ga išta čula jer sam već počela da tonem u san.

"Mhmmmm" samo sam promrmljala i zaspala.

Ulazim u kuću, sva svetla su ugašena. Čudno, mama mi je rekla da će biti kući kad se vratim. Nema veze, još bolje ako sam sama. Upalila sam sva svetla koja sam mogla i krenula do moje sobe. Kada sam ušla videla sam sve stvari razbacane. Sve moje slike, knjige, papiri, odeća, posteljina, sve je bilo razbacano po podu. Ne znam šta se dešavalo ovde ali uopšte ne izgleda dobro. Krenula sam ka maminoj sobi i čula sam neki smeh.

"Jedva čekam. Na ovo čekam celog života i konačno ću moći to da uradim." Glas mi jr bio poznat, to je bio glas moje majke.

"Da, drago mi je što ću moći da ti pomognem oko toga" rekao je neki duboki glas koji je bio zastrašujuć.

Samo sam se sklonila od vrata i vratila se u moju sobu praveći se da ništa nisam čula. Počela sam da raspremam sobu, idalje mi nije jasno šta se ovde dešava. Čujem kako neko prilazi mojim vratima i otvara ih. Kada sam pogledala prema vratima videla sam moju majku sa nekim čovekom koji je bio nabildovan i visok. Od kako je moj otac ostavio moju majku ona se nije vidjala ni sa jednim muškarcem, bar ja tako mislim, ovo je malo čudno ovako od jednom.

"Hanna, dušo. Ovo je moj prijatelj i nas dvoje imamo nešto da ti pokažemo, pa podji za nama." Rekla mi je sa osmehom na licu i pokazala prema vratima.

Možda je to to o čemu je pričala, možda ima neko iznenadjenje za mene. Sva srećna krenula sam da izladjem iz sobe ali nisam stigla ni do vrata kad je nestalo struje. Nije se ništa videlo.

"Mama gde si?" Rekla sam, ali se niko nije odazivao

"Mama? Mama gde si?" Opet isto, ništa

"Nemoj da me plašiš. Molim te, daj mi ruku" krenula sam da mlataram rukama, ali mi je neko uhvatio ruke i zavezao ih. Čuo se ključ od vrata, neko je zaključao vrata i gurnuo me prema krevetu. Pala sam na krevet i počela da plačem.

"Mama molim te pomozi mi! Mama molim te!" Jaukala sam dok se opet niko nije odazivao.

Neko me je udario tupim predmetom po glavi i oesvestila sam se.

Polako sam otvarala oči i videla sam da se nalazim u svojoj sobi zavezana za stolicu. Ispred mene stoji moja majka sa onim istim čovekom.

"Mama, šta je ovo? Mama pomozi mi, odveži me odavde!"vikala sam ali ona me je samo pogledala i nasmejala se.

"Izvini, ali ne i ovaj put. Ti si kriva za sve! Nećeš se tako lako izvući" dral se na mene

"Za šta sam kriva? Ništa nisam sada uradila! Mama reci mi šta se ovde dogadja" drala sam se na nju dok mi je sve više i više suza išlo na oči.

"Predji na stvar!" Rekla je onom nabildovanom čoveku i on je samo klimnuo glavom.

Počeo je da mi prilazi sa zlobnim osmehom, kada mi je prišao odvezao me je i bacio na krevet kao poslednje djubre. Počeo je da skida odeću sa mene. Počela sam sve glasnije da vrištim i da plačem.

"Ne ne ne, ostavi me na miru! Nemoj ništa da mi radiš! Nemoj!!!!!!" Suze su sve više i više navirale na oči.

"Neeeeeeeeeeeeee nemojjjj nemoj molim teee neeee!" Drala sam se još više

"Hej, Hanna, hej budi se. Hajde probudi se to je samo noćna mora." Naglo sam sam otvorila oči i noćna mora je nestala i videla sam Harrya iznad mene kako pokušava da me smiri. Nisam ni razmišljala, samo sam ga zagrlila.

"Polako, ššššš. To je bila samo noćna mora. Nema toga, tu sam ja sada." Govorio je tako nežno dok me je mazio po ledjima ali meni su još uvek išle suze na oči. Još uvek ne mogu da verujem da sam plakala u snu. Sva sam mokra od znoja i suza.

"Ćekaj tu, sad ću da ti donesem čašu vode" rekao je Harry dok je polako ustajao sa kauča.

Uspravila sam se i sela normalno pokušavajući da se saberem. Zašto jebeno moram da sanjam svaki put istu noćnu moru, zašto? Zašto je to sve uopšte moralo da se desi i ja još uvek ne znam razlog tome.

Harry polako prilazi sa čašom vode i seda pored mene. Polako prislanja čašu na moje usne ali ja tu uzimam čašu u svoje ruke. Ostavila sam praznu čašu na sto i okrenula se prema Harryu.

"Hvala ti" zahvalila sam mu se iako to ne radim često.

"Nemaš na čemu da mi zahvaljuješ, svi imaju noćne more."

"Da znam, ali hvala ti ipak jer se tako kratko znamo a ti si meni već puno puta pomogao"

"Ma nije to ništa. Pa čemu drugovi služe?" Drug? Od kud sad drug, nema veze sada. Nasmejala sam mu se umesto odgovora, ali ovaj osmeh nije bio lažan kao većina.

"Idem ja sada da ti više ne dosadjujem" rekao je Harry i krenuo da ustane.

"Ne, ne idi molim te. Ostani samk večeras samnom, molim te" rekla sam mu i povukla ga nazad za ruku.

"Jesi sigurna?"

"Da sigurna sam, ne molim ljude tako često."

Poklonio mi je jedan prelepi osmeh i legao pored mene. Malo sam se pribila uz njega jer je bilo malo mesta, on je prebacio ruku preko mog ramena. Sklupčala sam se pored njega i mirno zaspala.