PIŠEM TI O NAMA

DAN ZALJUBLJENIH

                                     DAN ZALJUBLJENIH  

Nakon nekog vremena - stiže mi poruka od naše zajedničke prijateljice u kojoj piše:

„Jel bre' šta si uradila onom čoveku pa nam se ne javlja?"

Na šta odgovorih - „Kom čoveku, ko se to ne javlja, o čemu se radi?"

Ubrzo sledi nova poruka - „Pa Džejku, ne javlja se već par dana, mi se zabrinuli."

Te reči su me naterale da i sama postanem još više i ja zabrinuta te upitah za broj tvog telefona kako bih mogla da nazovem i vidim da li je sve okej.

Kasnije, nakon što sam pozvala i shvatila da ne postoji razlog za brigu, naši razgovori su postali češći, takoreći, to je bilo moje svakidašnje jedvačekanje.

Uvek bismo se čuli nakon 18h kad bismo oboje bili slobodni za priču i u svakom razgovoru otkrivali bismo po nešto novo o sebi, o svojim željama,čežnjama i težnjama, o svojim snovima i o ostvarenjima...

A nisam znala - a sada znam - da si ti moj san i moje ostvarenje.

Nakon dužeg vremena nas dvoje dolazimo na ideju da bismo mogli nekada - za promenu, da se vidimo i nasamo i ubrzo i nalazimo termin koji je baš odgovarao tome.

Četrnaesti februar.

Nekako, meni se činio najpodesnijim kao prilika za jedno viđanje udvoje.

Prvi put da ću kročiti u tvoj dom..

I ujedno - prvi put da ćemo biti sami - bez ikog sa strane, te ćemo imati svo vreme ovog sveta da uživamo u tom divnom danu...

Tog jutra, šaljem ti poruku kako mi je nešto iskrslo i kako neću moći da dođem.

Ubrzo stiže mi poziv sa tvog broja i javljam se sa osmehom na licu da kažem kako je to samo šala i kako se upravo spremam da krenem - na šta čujem jedan uzdah olakšanja i tvoje najiskrenije „Uh, dobro je.."

Odlazim...

Nekako sva srećna, a i u tom fazonu, uključujem telefon i gledam u prednju kameru kako bih snimila video materijal za taj dan - jer kažem - tad mi se vlogovalo...

Od ushićenja nisam znala gde ću pre...

Osmeh me odaje i čini mi se da niko ne može da mi pokvari dan.

Ulazim sva ushićena u prodavnicu i uzimam nešto čisto da ne idem „ko deda u goveda" što bi naši rekli iliti praznih ruku,a takođe imala sam i sama želju da ti nešto poklonim za ovaj dan jer - em ne ide da praznih ruku dolazim prvi put u tvoj dom,a em zato što imam želju da ti dam do znanja da postoji i nešto više od prijateljskih emocija što je tvoja mila pojava probudila u meni.

Čekam da žena koja radi u prodavnici zapakuje poklon i ubrzanim koracima idem ka stanici dok ushićenje u meni iz minuta u minut samo raste i raste i nikako da se stiša - al' dobro je to, čuj dobro, odlično je to.

Uskoro nailazi autobus koji me odvozi do mog grada, a zatim odlazim ka šalteru, kupujem kartu i čekam da stigne bus koji me prevozi do grada u kom stanuješ ti.

Nakon sat vremena gledanja u šarenoliki krajolik, razgovora sa sopstvenim osećanjima koja su uzburkane prirode, silazim na stanicu i nailazim na osobu s najiskrenijim, najbezazlenijim i najslađim pogledom na svetu.

Te kestenjaste oči smeše mi se, i čini mi se, kao da me miluju pogledom, gledaju me s pogledom punim dobrodošlice a ja im srdačno zahvaljujem s onim osmehom najširim na svetu koji govori „Hvala ti, volim što sam ovde."