PIŠEM TI O NAMA

PRVI BRODOLOM

Nakon onog nemilog događaja na mom rođendanu doneli smo odluku da ostanemo kod mojih i za novu godinu kao i za božić - nekako - na jedvite jade smo preživeli tih nekoliko dana a posle smo se vratili našoj kući.

Pravoslavnu novu godinu dočekali smo u našem domu - ja sam se potrudila da ispečem prvi put česnicu a zatim smo gledali filmove - animee - komične video-klipove, razgovarali pijuckajući vino i grlili se najjače što umemo.

Januar je protekao tako što bih se ušuškala u tvom zagrljaju i provela sate i sate ležeći u tvom naručju - zatim bismo šetali ponekad po školskom dvorištu koje je tada bilo prekriveno snegom - čak bismo i pravili snežne anđelčiće i nastalo je puno lepih uspomena u vidu fotografija koje sada čuvam kao najveću životnu dragocenost.

Međutim - nešto je krenulo po zlu jedne večeri kada si me vodio kod zubara koji je trebao da mi namesti plombu.

Naime - pošto sneg nije bio čist već je bilo i puno leda na ulici u jednom trenutku ja sam se okliznula i bila sam na dobrom putu da padnem.

Ono što me je činilo još nervoznijom jeste tvoja reakcija kada si se nasmejao tome umesto da me pridržiš i podigneš.

Kasnije sam bila jako ljuta i celo vreme dok nisam stigla kod zubara nisam želela da pričam sa tobom jer me je to jako iznerviralo.

Pri povratku rekao si mi da ti nije bilo smešno što sam ja pala već da si se prisetio klipova koje si gledao u„Try not to laugh" izazovu te da si se zbog toga nasmejao.

Bilo kako bilo ljutnja te večeri nije me popuštala.

Bila sam besna kao ris - rumena kao hobotnica - što od hladnoće, što od ljutnje koju sam u tom trenutku osećala.

Ipak - to veče je prošlo bez nekih većih trzavica - bez nekih sukoba koji bi mogli da predstavljaju opasnost po našu vezu.

Dolazi februar.

A sa njim i dan zaljubljenih.

Sećam se - tada sam dolazila od mojih obučena u crvenom sa sve nekim crvenim karminom u ulozi preslatke crvenkapice samo što na autobuskoj stanici nije stajao neki vuk koji bi mi napravio sačekušu već jedno umiljato jagnje preslatkog osmeha koje me je dočekalo sa buketom cveća i preslatkim ogledalcetom u obliku emotikona poljupčića.

Zagrlila sam te jako - najjače što mogu a onda smo otišli našoj kući da proslavimo ovaj dan valjano - baš onako kako treba i kako smo zamislili.

Sve je proticalo fino uz muziku i belo vino i neku dobru klopu.

Mislim da su ponovo na meniju bile one tvoje čuvene špagete koje si pravio prvi put kada sam kročila u tvoj dom ali ni milion puta da ih jedem neće mi dosaditi - uvek ću ih jesti s istim uživanjem jer će mi uvek biti ukusne.

Jer sve što tvoja ruka dotakne i spremi - mora da bude ukusno, drugačije ne biva.

Zatim smo napravili par fotkica za uspomenu a onda i zaplesali.

Ne znam da plešem - smotana sam za to - ali kada sam s tobom prestajem da mislim o tome koliko sam smotana i krećem da igram slobodno - opušteno.

Tako sam tvoja - a opet, tako svoja.

Kao da letim na tankim krilima satkanim od mašte i realnosti.

Kao da lelujam u vazduhu a opet - držim se obema nogama čvrsto na zemlji samo što sam u tvom naručju.

Volela bih kada bih mogla da ti opišem svaki dan koji sam doživela s tobom - ali ne mogu.

Ne mogu jer su sećanja urezana u srcu - a opet tako kratkotrajna da nestaju u vidu magle začas ako ih na vreme ne uhvatiš.