PIŠEM TI O NAMA

AKO SI ZVEZDA MOJA

                               

Sećanja me vrate u avgust.

U mesec kada smo bili zagrljeni i srećni.

Mesec u kom smo danju posećivali enigmu i naručivali picu i koka-kolu, u kom smo obišli i fantastiko koji je tek krenuo da radi i probali njihove preslatke palačinke.

Mesec u kom sam ti pozirala kao model u prirodi a ti si stajao iza objektiva, fotografisao i zadovoljno se smeškao.

Volim tebe - i sve što ide uz tebe.

Volim taj tvoj talenat za fotografisanje i želju da fotografiju učiniš još boljom - konstruktivne kritike i savete kako da poziram kako bi sve ispalo što lepše.

Volim sa kakvim žarom to radiš.

Volim što voliš to što radiš.

Zahvaljujući tebi zavolela sam fotkanje još više.

I ranije sam ga volela ali kada sam videla da se jedan čovek - kome fotografija nije zanimanje - tako profesionalno bavi fotografijom i tako je zainteresovan za nju - moja ljubav prema fotografisanju se udvostručila.

A sve to zahvaljujući tebi.

Zahvaljujući tvojoj ljubavi prema fotografiji.

Tvojoj zainteresovanosti za nju.

Na isti način sam i zavolela kuvanje.

Privuklo me je to što si i sam zainteresovan za kulinarstvo - privukao me prizor u kome vidim tebe kako kuvaš punog srca i duše - s iskrenom emocijom i bezrezervnom ljubavlju.

Jer ti ljubav unosiš u sve ono što radiš.

Ti se i zoveš ljubav.

Bezgranična - čista ljubav.

Zato ću ovih dana kada konačno smognem snage da ustanem iz kreveta - otići do foto radnje - uzeti baterije za kameru koju si mi ti poklonio i otići ću na naše mesto da fotkam jesen.

Ne volim jesen.

U stvari volim jesen sve dok je u pitanju lišće koje pada sa drveća i sve dok nema kiše.

Ne volim kišu.

Kiša me - nekako podseća na moje suze.

Na sve one suze koje sam isplakala nakon tvog odlaska.

Sve one suze koje bih isplakala nakon svake naše malo veće trzavice koja bi imala potencijala da se obruši na nas i ugrozi našu vezu.

Sve one suze koje sam progutala i prećutala.

Sve one suze koje više nemaju gde ni da mi stanu jer oči nemaju više mesta za njih.

A i presušile su...

Presušile su od količine isplakanih suza da ako bih ponovo krenula da plačem dovela bih sebe u rizik da izgubim vid.

Jer oči koje nemaju suza ne mogu da funkcionišu.

Tako da ću - opet kažem - što pre otići do našeg parkića da uslikam jesen koju - srećom nisam zabeležila s tobom tamo.

Ja pamtim samo naša proleća na onoj klupici u sred bagdale dok s druge strane čujem dečiji žamor i vidim ljude kako zadihano trče na traci za trkače.

Posmatram vedro nebo i slušam pticu graktalicu kako neobično grakće i deluje nam oboma kao da se smeje.

Zatim te ljubim - grlim i sklupčam se u tvoje naručje da tamo sedim nekoliko narednih minuta bezbedna - zatvorenih očiju - dalje od svih na ovom svetu, a opet tako blizu jednoj osobi koja život znači - tako blizu tebi.