PIŠEM TI O NAMA

VRATIMO SE NA POČETAK

DAN DRUGI - VRATIMO SE NA POČETAK

Dolazi oktobar - da, onaj sivi, turobni, kišni oktobar...

Baš taj oktobar.

Lišće opada a sa njim i moje raspoloženje koje kreće u još mračnijem smeru kada začujem dobovanje kiše po prozorskim oknima.

Sve je tmurno, sivo, turobno.

Nekako, sve mi ovo vreme nešto tunjavo, da si mi bar ti tu pa da ova jesen dobije neku smisao, da bar imam svoje sopstveno sunce iza svojih zidova dok su napolju oblaci.

Ovako, sve mi nešto nikako, ne živi mi se, ne diše mi se, samo bih da prespavam ako može.

Ali ne može.

I zato dani teku beskrupulozno dugo.

Muče me svojom dužinom koju popunjavam - eto - tek da bi se popunilo - čitanjem, pisanjem o koječemu, samo da bih zaboravila na prisustvo tuge u mome srcu i na to koliko me i dan danas boli tvoje odsustvo.

Znaš, nakon nekih prisustava, teško ti bude da se navikneš na neka odsustva.

Prosto, osećam kao da će se ovo moje srce svakog časa raspući na komade zbog količine lomova koje je preživelo.

Zbog svega što se dogodilo.

I zato - da nebismo dužili više i produbljivali još više ovu bol koju trenutno osećam - pređimo na zimu.

Na zimu dve hiljade šesnaeste.

Zimu u kojoj smo se prvi put sreli.

Vratimo se na početak.

Vratimo se u dvadeset osmi februar.

Sećam se - toga dana je bilo jako hladno - pre par dana imala sam dogovor da se sastanem s drugaricom koju sam tek prvi put u životu videla pre nekih dva meseca međutim, ta drugarica je imala jedan predlog.

Naime, ona je predložila da se sastanemo učetvoro, ti, ja, ona, i njen dečko.

Rekla je „Jel okej da se nađemo učetvoro - ti, ja, moj dečko i njegov drug?"

Rekla sam „Što da ne?" nakon čega je usledila poruka „Okej, dogovoreto."

I tada, dvadeset osmog februara, sedela sam na stanici zadubljena u neku knjigu, pojma nemam više ni ja koju i čekala je da dođe.

Nisam znala kada autobus tačno dolazi ali sam imala neki osećaj da bi trebalo uskoro da dođe.

Nakon par minuta izašla sam napolje i spazila devojku tamnocrvene kose kako mi hrli u susret.

Zagrlile smo se i pozdravile i nakon toga ugledala sam tebe i njenog dečka.

Pozdravila sam se sa obojicom i dok smo koračali ka kafiću vrtela sam film u glavi konstantno suzbijajući želju da zurim u tebe kao neka najobičnija čudakinja jer si mi delovao jako poznato.

U međuvremenu, dosetim se ja da mi je Iva ranije govorila o tebi.

Spominjala mi je kako imaš dvadeset i dve godine, kako takođe pišeš jako dobre pesme i napomenula je da si singl te mi je u mesandžeru dostavila link tvog profila i rekla da ti pišem na šta sam ja zdušno odbila jer te ne poznajem uživo pa nebih želela da delujem čudnovato...

Kada smo stigli do kafea koji je najposećeniji u našem gradu - skinula sam jaknu sa sebe i zamolila Ivu da pođe sa mnom do toaleta kako bih je tamo upitala „Jel' to onaj dečko o kome si mi govorila?".