PIŠEM TI O NAMA

ŽELJA

Opet me sustižu neke strepnje... zebnje... ćutnje.... i čežnje...

Čujem njihov bat koraka koji postaje sve jasniji i glasniji.

A ja, grlim samu sebe - i čekam ih da dođu.

Da se družimo i siti izrazgovaramo.

Međutim, možda su rešile da odu.

Da mi se smiluju, da mi bar danas - ne dolaze.

U to ime - pišem ti ponovo.

Da razbijem ovu monotoniju.

Da ubijem ovo sivilo.

Da oteram ovu obamrlost.

Da odagnam ovo mrtvilo iz očiju.

Da pustim bar - po koju suzu.

Ne znam gde sam stala ali, mislim da je bio oktobar mesec.

Da, tačno se sećam, stali smo kod dvadeset trećeg oktobra.

Kod dana koji je bio naša prekretnica u životu.

Naše ili - ili.

Naše - kako ćemo odigrati u ovoj seriji, hoćemo li dati sve od sebe da opravdamo dodeljene uloge?

Dan kada je nečiji život visio o koncu.

A nije bio ni moj - ni tvoj.

Ali su naši životi povezani.

Moj život - za tvoj život, a tvoj život, za život te osobe.

Kada je prošlo par dana stigle su vesti da osoba koja je ležala u bolnici i bila na operacionom stolu, više nije u kritičnom stanju.

Posle par dana kola hitne pomoći odvezla su tu osobu za Beograd na dalju hospitalizaciju.

Ti i ja - ostali smo do daljnjeg u tvojoj kući da se držimo zajedno.

Posle par dana - stiže mi poziv od majke kao i ponuda da odemo kod njih na neko vreme dok se ne snađemo za dalje.

Kada sam dobila tvoj pristanak javila sam joj da dolazimo.

Imajući u vidu da posao koji radiš nije baš stabilan po tebe i da se svako malo povrediš obavljajući ga - rekla sam ti da ga se okaneš i da bi za sada trebalo da odmoriš, a posao će kasnije doći.

Otišli smo tamo.

Pošto su tek krenuli da grade sprat, moji su nam ustupili spavaću sobu na spratu.

Sve ostale prostorije bile su prazne, a soba u kojoj smo bili smešteni bila je sveže okrečena, u njoj je bio kovčeg u kom je bila smeštena neka posteljina, a preko puta tog kovčega, stajao je krevet.

Nama dovoljno za život, ništa drugo nam ni ne treba.

Kasnije su nam doneli i jednu malu crvenu grejalicu pošto je bilo zimsko doba kada smo već prelazili.

Sećam se - jednoga dana - kada si trebao otići na previjanje prsta pošto si doživeo povredu prsta na onom poslu - i ja sam htela da pođem s tobom.

Bila sam nešto sva bolesna, prehlađena - svako malo bih kijala.

Ali sam morala da pođem sa tobom - što zbog toga jer hoću da budem uz tebe što zbog toga što bi trebalo da ti pomognem oko pakovanja torbi jer ćemo ipak malo više vremena provesti kod mojih.

I otišli smo u tvoj rodni grad.

Bili smo prvo do doma zdravlja a zatim smo otišli do tvoje kuće da spakujemo tvoje i ono malo mojih stvari što je ostalo tu.