PIŠEM TI O NAMA

DAN SEDMI

                                               

Evo me opet...

Opet nakon nekoliko dugih dana koje sam provela ležeći u krevetu i ispijajući tople čajeve.

Spremna za novo uplovljavanje u luku sećanja.

Za nova putovanja kroz vremensku kapsulu.

Za novo sjedinjenje s prošlošću...

Znaš... danas sam - obavijena sumornim, sivim oblacima u kojima u poslednje vreme plovi moja duša - došla na ideju da se zapitam o tome šta se dešava kada ljudi oduzmu osobi neku osobu koja joj je bila ceo svet.

Ceo svet u jednom dlanu - životna radost u svakom novom danu.

Malo su je oduzeli oni, a malo i ona sama - ali uzevši u obzir da je znala da ceni svaki dan koji udahne u zagrljaju te osobe ipak mislim da je prevagnulo ovo prvo.

Čudni su ti ljudi...

Umeju večito da pričaju drugima šta je bolje za njih - a ni sami u potpunosti ne znaju šta je dobro za njih same.

I tako... umesto da krenu da ispravljaju svoje putanje oni bi radije da se bave putanjama drugih i da njihove puteve raspravljaju kako njima odgovara ni ne znajući jednu važnu stavku: da i ovi drugi ljudi imaju moć rasuđivanja ako ne više onda bar isto koliko je imaju i oni, i da mogu da izaberu kojim će putem poči i da, ukoliko uvide da je taj put pogrešan za njih, oni će krenuti drugim putem ili će se vratiti na tačku sa koje su pošli na taj put.

Znaš - to me boli.

Što ljudi prečesto žele da isprave tuđe puteve, dok se premalo bave ispravljanjem svojih puteva.

To razara.

I znaš... nekako mi je krivo.

Krivo mi je što sam svesna činjenice da nisam nikome uzela nešto što je njegov lični svet u rukama.

Njegov pokretni univerzum.

Njegov oslonac pri padu - njegov vetar u leđa za podizanje - njegov podstrek i motivacija za dalje.

Nisam čak ni pomislila na to

Ni ranije dok mi se nije ukazala prilika da osetim kako je lepo držati svoj svet na sopstvenom dlanu.

Držati pokretni svet.

Svet od dve noge.

Dve ruke.

Dva oka i dva uha.

I jednim velikim srcem.

Ni pre - dok sam živela u neznanju - dok mi se nije ukazala prilika da spoznam sve čari i lepote toga - nisam imala želju da bilo kome ukradem nešto što je njegovo - ili, ne ukradem, nego razrušim.

Sada - kada znam kako je imati svoj svet - i sada kada znam kako izgleda kada ti isti otmu iz ruku - znam još nešto.

Znam - da nikada nikome neću srušiti njegov sopstveni svet.

Svet za koji se trudi.

Svet na kome radi.

Svet koji iznova i iznova gradi.

Svet koji voli i grli.

I kome - umoran od života hrli.

Neću se usuditi da budem tako bezdušna da od bilo kog čoveka načinim zombija.

Jer ja vrlo dobro znam kako je to biti zombi.

I to ne zombi na jedan dan - dva dana - pet dana - ili čak nedelju dana.