PIŠEM TI O NAMA

DETELINA S ČETIRI LISTA

I gde smo ono stali?

Kod onog šta mi fali ili ko mi fali?

Kod onog aprila kada sam iako ranjiva odlučila da raširim krila i da ti poletim.

Da ti u zagrljaj doletim.

Jer previše je dana obojeno infuzijama, glupavim iglama, bolničkim sivilom i dosadnim sobama a premalo tobom.

Premalo je dana ispunjenih tvojim osmesima - tvojim toplim pogledom i tvojim beskonačno dugim zagrljajima u kojima se osećam sigurno i spokojno.

Previše tvojih reči sam čula ni ne gledajući te u oči a tako sam imala žarku želju da te pogledam.

Da osetim svaku reč koja dopire iz tvojih usana kako plovi ka tvojim očima i isijava iz njih.

Znaš - u tome je sva čarolija naše zajednice.

U tome - što kad se gledamo - pogled nikada ne zna da sakrije ono što se nalazi unutar nas dok reči ponekad umeju da obmanu - naredimo prosto usnama da prećutkuju neke stvari a naročito kada smo daleko jedno od drugog kako bi zaustavilo silna nedostajanja koja se gomilaju u nama i prete da nas ubiju ako se u skorije vreme ponovo ne sastanemo.

Kad sam se vratila - sećam se - nosila sam neku crvenu bluzicu, a i ti si obukao onu tvoju čuvenu crvenu trenerku kao da su se naše duše još pre našeg sastanka dogovarale o tome kakvu ćemo odevnu kombinaciju nositi.

Ali - to nije bitno.

Bitan je onaj sjaj u očima kad sam te videla.

Bitna je ona sreća koja odiše iskričavošću.

Bitan je onaj osmeh od uha do uha i na tvome i na mome licu.

Onaj dug zagrljaj i pogledi puni topline koje uputismo jedno drugom.

Fotografija od tog datuma ne laže - ona svedoči da smo zaista tako srećni bili, da smo jedno drugom pripadali, da smo postojali i jedno za drugo disali.

Kasnije - ustupi maj i sve prolećne boje s njim.

Seljakala sam se tako - a sad da me pitaš nemam pojma što - sa relacije na relaciju ali moja duša je uvek bila prilepljena uz tvoju jer se samo kraj tebe osećala kao kod svoje kuće.

Znaš - kad naiđeš na nekog retkog u životu trebalo bi da ga čuvaš jer to ti je... to ti je kao kad trčkaraš bosonog po livadi prepunoj običnih detelina i slučajno se spotakneš o detelinu sa četiri lista.

Tada - kada se spotakneš - trebalo bi da je prigrabiš samo za sebe i da je staviš u kosu jer - poželećeš opet da naiđeš na tu istu ali ti život neće dopustiti jer - imao si već jednu priliku, imao si već jednu šansu i nisi je iskoristio - život obično odlučuje da obilno nagradi one koji odluče da iskoriste priliku koja im se pruža tog trenutka i uberu svoju detelinu samo za sebe - takvim ljudima, život obično pruža nemerljivo više.

A onim drugim ljudima - ljudima koji propuštaju svoje prilike - pitanje je hoće li život biti naklonjen i ponovo im ukazati priliku da nabasaju na još jednu neobičnu detelinu.

Ako je tada ugrabe - oni su pravi srećnici - ako je i tada zanemare - onda ni nebi trebalo da se nadaju još jednoj detelini sa četiri lista jer jedna je greška nehotice napravljena ali ne i druga.

A ja sam - u tim trenucima svoga života bila čudesno srećna jer sam znala...

Znala sam da si ti samo moja detelina sa četiri lista.

Da si moja nagrada za sve one loše stvari koje su mi se desile a ja sam ih herojski pretrpela.

Moj blagoslov.