Bad boy's love

29. Igrice

-Okej!-Jungkook je zadovoljno zatapšao rukama kada je igrica zasvetlela na ekranu.

Veselo je seo na lazy-bag pored mene i dodao mi belu konzolu.

-Spremna?-upitao je, podešavajući igricu.

-A šta tačno igramo?-uzvratila sam pitanjem, okrećući konzolu u rukama. Nisam sigurna da ću biti spremna da se snađem sa toliko dugmića.

-Pa, ova igrica je horor. Igrači su inspektori i ulaze u kuću u kojoj je počinjeno ubistvo. Ali, kuća je ukleta i duhovi se vrzmaju okolo. Ako ti se neki od duhova previše približi, umireš.-objasnio je Jungkook, skrenuvši pogled sa ekrana na moje oči.

-Aha.-klimnula sam.-A ako ja umrem, umireš i ti?

Odmahnuo je glavom.-Ne. Ali ako ti umreš a ja još ostanem živ, moraš da čekaš da pređem nivo. A ako i ja umrem, onda oboje počinjemo ispočetka.

-A zašto misliš da ću ja umreti prva?-brecnula sam se.-Odlično se snalazim sa igricama.

Jungkook je frknuo.-Da, da. Samo se drži mene i preživećeš.

I ja sam frknula.-Da, da. Kako god.

Igrica je otpočela.

Očekivala sam da će igranje horor igrice biti isto kao i gledanje filma.

Bože.... koliko nisam bila u pravu.

Na svaki šum sam preplašeno poskakivala, da bih na kraju završila tako što sam namerno gubila kako bih bezbedno gledala Jungkooka kako igra.

Na posletku, i on se umorio od samostalnog igranja, budući da je igrica bila predviđena za dvoje radi lakšeg prelaženja nivoa.

-Odlično se snalaziš sa igricama?-Jungkook se podrugljivo nasmejao, spuštajući konzolu na pod.

-A nije kao film....-jauknula sam, priznavajući poraz.

-Naravno da nije kao film.-zakikotao se. Privukao je svoj lazy-bag bliže mom a onda legao preko njega, ali tako da mu je glava završila u mom krilu.

-U filmu ne proživljavaš ono što i likovi igrice. Zbog toga su meni uvek igrice bolje od filmova.-objasnio je, gledajući me odozdo.

Nakezila sam se i lupila ga šakom po čelu-Da, samo što mi se ne proživljava baš strava i užas.

Jungkook je slegnuo ramenima.-Ni horori nisu za sve. Ja se ničega ne bojim.-zatvorio je oči i uzdahnuo.

-Stvarno?-nakrivila sam glavu u stranu, posmatrajući ga.-Čak ni ovog pauka koji gamiže ka tebi?

Jungkookovim licem se proširio osmeh.-Ne plašim se paukova.

-Eh.-slegnula sam ramenima.

Odvojila sam jedan pramen njegove kose i stala da ga uvrćem oko prsta.-Čega se onda plašiš?

Skeptično me je pogledao.-Pa ničega.

Odmahnula sam glavom.-Svako se plaši nečega. Ja na primer...

-Gladi.-Jungkook me je prekinuo u sred rečenice.

-A?-nakrivila sam glavu u stranu.

-Gladi.-ponovio je, ustajući.-Plašim se gladi. A to je ono što trenutno osećam.

Zgrabio me je za ruke i podigao me sa lazy-bag-a.

***

-NE! ZAŠTOOOO?!- Jungkookov jauk je ispunio kuhinju koja se jedva nazirala od gustog crnog dima.

Napipala sam prozor i širom ga otvorila, oslobađajući kuhinju od dima.

Okrenula sam se ka Jungkooku koji je tužno gledao u zagorelo jelo u tepsiji.

-Mislio sam da znaš da kuvaš!-brecnuo se, dok sam isključivala rernu koja se pušila.

-Da pa, i ja sam mislila isto!-zakašljala sam se, sklanjajući se od novog naleta dima.

-A i uglavnom si ti kriv. Ti si uključio rernu da maksimum! Rekla sam ti da temperatura ne treba da bude velika.-izašla sam iz kuhinje, brišući duksericu krpom.

Jungkook me je pratio u stopu.-Pa trebala si reći malo glasnije. Očigledno te nisam čuo.

Mlatnula sam ga krpom po glavi.-Svejedno! Ti si kriv!

Svalila sam se na kauč i bacila krpu na fotelju pored kauča.

Zabacila sam glavu unazad i oslonila je na naslon kauča. Uzdahnula sam, posmatrajući Jungkooka koji je kuckao po telefonu.

-Jin i ostali dolaze za sat vremena.-promrmljao je, više za sebe nego kako bih ga čula.

-Super! Onda ja odlazim za sat vremena.-objavila sam.

Jungkook je odmahnuo glavom, i dalje zadubljen u svoj telefon.-Ne, ne odlaziš.

Frknula sam.-Daaa, i te kako odlazim! Nisam dovoljno naoštrena za tvoje... drugare.

Zatvorila sam oči, opuštajući se.-Da li nekad spavaš na kauču? Veoma je udobno...-skrenula sam sa teme.

-Da. Kada sam previše umoran da odem u spavaću sobu.-čula sam zvuk zaključavanja telefona a potom korake koji mi se približavaju.

-Umoran od čega? Trčanja?-nagađala sam.

-Da.-Jungkookova šaka se obavila oko mog vrata da bi potom obuhvatila moju bradu i podigla je ka gore.

Otvorila sam oči i susrela se sa njegovim, koje su me pomno posmatrale.

-Ne menjaj temu.-rekao je ozbiljno, prozrevši me.

Kez mi je prošao licem.

-Menjanje teme nije loša stvar, znaš? - primetila sam, posmatrajući kako mu se obrva polako diže.

-Kako možeš biti sigurna? Možda neke teme treba da se razrade do kraja.-pustio mi je bradu i naslonio ruke na naslon kauča sa obe strane moje glave, znatno približivši svoje lice mom.

-Možda. Ali ne i ova.-tvrdoglavo sam nastavila.

Nije odgovorio.

Zbunjeno sam ga pogledala i primetila da je njegov pogled fiksiran na moje usne, kojima se polako približavao.

-Kookie?-upitala sam nervozno.

Kao da se trgao iz kakvog transa, njegove oči su se ponovo usmerile na moje.-Hm?

Zakikotala sam se, posmatrajući njegov zbunjeni izraz lica.

I on se nasmejao, tiho i pomalo stidljivo, ne odvajajući pogled od mojih očiju.

-Uglavnom ne ideš nigde.-objavio je, smešeći se.

-Dobro, ali da držiš onog daveža dalje od mene. Važi?-pružila sam mu ruku.

-Važi.-nežno je uzeo moju ruku u svoju i ostavio nežan poljubac na mom dlanu.

-Ne brini dušo, ne ujedam...-melodični, najiritantniji glas je ispunio sobu.

Jungkook se uspravio pošto je sve vreme bio naget nad naslonom kauča i prošao rukom kroz kosu.

Zastenjala sam i nevoljno se okrenula ka vratima na čijem je okviru stajao Jimin koji se cerio, a iza njega ostatak Bangtana, sem Taehyunga.

-...Barem ne još...-Jimin mi je namignuo, očima skenirajući Jungkooka i mene.

||||||||||||||||||||||||||||||

Slika koju sam stavila za ovo poglavlje...pa....~Jungkookovo lice nageto nad Skarletinim~
Zamislite...otvorite oči i dočeka vas taj prizor..... takvo lice...

Listen to my heart,beat.....