Bad boy's love

14.Devojka

Taehyung i ja smo ušli u svetlu trpezariju. Zidovi su bili svetlo bež boje, sa velikim prozorima na njima.

Bele zavese su elegantno padale duž prozora, propuštajući po koji snop svetlosti unutra.

Taehyung me je povukao do belog stola sa hranom, za kojim su sedeli njegovi roditelji.

Sela sam pored Taehyunga i brže bolje izvadila svoju ruku iz njegove, na šta me je ošinuo pogledom.

Taehyungovi roditelji su počeli da jedu, a Taehyung je uradio isto.

Ne znam zašto ali bilo mi je neprijatno, pa sam samo ostala tiha, prelazeći pogledom preko Taehyungovih roditelja.

-Skarlet. - Taehyungov glas me je naterao da se trgnem.

Pogledala sam ga.

-Jedi.-naredio je.

Odmahnula sam glavom i pokazala mu da ćuti. Ignorisao me je i privukao svoju stolicu bliže meni.

-Hraniću te, ako treba. - pripretio je.

-Tae dušo, pusti devojku na miru. Ako ovako nastaviš, raskinućete. - Taehyungova majka ga je prekorno pogledala.

Brzo sam se ubacila u razgovor.-Ne, ne. Mi nismo zajedno.

Podigla je obrvu.-Niste?

Odmahnula sam glavom.-Ne.

Upitno se okrenula prema Taehyungu.-Ona je Skarlet, zar ne?

Taehyung je klimnuo glavom.

-I rekao si da ti je devojka.-dodala je na šta sam se glasno nakašljala,u šoku.

-Ne, nisam mu devojka. Mi smo... mislim, prijatelji. - počela sam da mlataram rukama.

-Jesi li sigurna da smo prijatelji? - Taehyung je podigao obrvu.

Prostrelila sam ga pogledom a potom ustala sa stolice. Uradio je isto, dok su nas njegovi roditelji zabrinuto posmatrali.

-U pravu si. Nismo. - rekla sam i pojurila iz trpezarije.

-Hej... - Taehyung je pojurio zamnom.

Izletela sam iz vile i pogledom potražila ranac.

Uočila sam ga kako leži na travi te sam ga zgrabila a potom ga nabacila na leđa.

-Skarlet! - čula sam Taehyungov prodorni glas iza sebe, dok sam ubrzano koračala prema kapiji.

Osetila sam kako mi je zgrabio ruku a potom sam bila povučena unazad.

Taehyung me je okrenuo prema sebi, besno me gledajući.

-Koji je tvoj problem? - zarežao je.

Istrgla sam svoju ruku iz njegovog stiska.-Koji je tvoj problem?! Ponašaš se kao idiot! Roditeljima pričaš da sam ti devojka a mi čak nismo ni prijatelji!

Taehyung se namrštio, stavljajući ruke na kukove.
-Ja govorim ljudima ono što hoću. A tebi kažem da se vratiš unutra i izviniš se mojim roditeljima za svoje ponašanje.

Raširila sam oči, isfrustrirano prošavši rukom kroz kosu.
-Molim?! Zašto bih?

-Zato što su mi roditelji.

-Doćiće mi na slavu! - prekrstila sam ruke na grudima.

Taehyung je zaškrgutao zubima, stegnuvši vilicu.
-Slušaj, ako misliš da ćeš se izvući sa ovim, nećeš. A bolje ti je da se sada lepo vratiš unutra samnom jer ako to ne uradiš, reći ću celoj školi da si mi devojka. Što i jesi. - podigao je obrvu iščekujući moj odgovor.

Pogledala sam ga u neverici.
-Ja ti nisam devojka. Niti ću ikada biti! Ne interesuješ me a ako budeš pričao po školi sve i svašta, briga me.

Taehyungovim usnama se proširio zloban osmeh.
-Oh... Tako znači...

-Da. Tako. - zarežala sam skupljajući dlanove u pesnice.

-Taehyung! - čuo se glas Taehyungove majke koja nam je prolazila, vidno zabrinuta a u isto vreme i ozlojeđena.

Kada nam se dovoljno približila, prekrstila je ruke na grudima i upitno pogledala prvo u mene a unda u svog sina. - Šta se dešava? Da li se vas dvoje svađate?

-Ne. - Taehyung je odmahnuo glavom.

-Da.-ubacila sam se a ona me je upitno pogledala.-I ja sada moram da krenem kući. Izvinite što ne mogu ostati na ručku. Doviđenja. - okrenula sam se na peti a potom istrčala iz dvorišta.

                      ***
Skočila sam na krevet, ugasivši svetlo u sobi. Pokrila sam se a potom zgrabila telefon.

Imala sam jednu poruku od Kejt.

K:Heeej, šta ima?

Nasmešila sam se, kucajući odgovor.-Heeej!Još malo idem na spavanje. Kako je prošla odbojka?

K:Predivno! Pobedile smo! Sada se vozimo u busu. Na putu smo kući ali imamo još dva sata vožnje tako da... Kako je bilo u školi danas? Jesu profesori štedeli ili ujedali? - pisalo je u odgovoru.

Nasmešila sam se. Znala sam da će da pobede.

-Čestitam! Svaka čast! U školi je bilo u redu, uglavnom nismo ništa radili. Kako je Lena? - otkucala sam.

K:Super! Baš mi je drago što profesori nisu davili. Lena je dobro. Pozdravlja te.

-Pozdravi i ti nju.

K:Hoću. Šta si sve radila danas? Onako pitam, dosadno mi. Duga je vožnja do kuće.

Prevrnula sam očima. I to i zato što hoćeš sve da znaš,Kejt.

-Kejt, baš si morala danas da budeš odsutna? - upitala sam.

K:Zašto? Nešto se desilo?

-Trebalo je da zajedno radimo projekat ali pošto si bila odsutna, morala sam da ga radim sa Taehyungom.

K:Molim?! Sa Taehyungom? Bila si kod njega kući? Pozvao te je da radite kod njega?

Eh... Što sam ga uopšte i pominjala.

-Da.

K:Znači reci mi sve! Šta se izdešavalo između vas dvoje?

Uzdahnula sam osećajući kako me umor nadvladava.

-Ispričaću ti sve sutra. Umorna sam sada.

K:Heh... U redu. Ajde da se nađemo sutra u gradu. Ti, Lana i ja. Pa da nam sve potanko ispričaš.

Jao da.... Zaboravila sam da je sutra subota...

-Važi. Laku noć!

K:Laku noć!

Odložila sam telefon na noćni stočić i legla.

Kroz glavu su mi prolazili događaji od danas.

Zašto Taehyung mora da bude tako posesivan svo vreme? Nije mi jasno zbog čega se pretvara kao da sam mu devojka.
Zašto me je poljubio? Ne jednom, više puta. I još važnije... Zašto sam mu uzvratila poljubac?