Škola kao škola je bila okej.
Kao i svaka javna ustanova je imala svojih propusta, ali mislim da nas ništa- a pod 'nas' mislim na sebe i moje roditelje- nije moglo spremiti na omjer momaka i djevojaka u odjeljenju.
Moj otac nikako nije mogao preći preko toga da je njih bilo dvadeset a nas pet; često puta se znao pitati ko će ga liječiti kada dođe vrijeme.
Dječački je izazivao mamu, kukajući kako će sve manje biti lijepih sestara a više namunjenih bradonja i da takvima neće dati da ga pipkaju.
Onda bi zaigrano namignuo, ljubeći je u čelo.
„Ti si moj lijek, Marija.“ Govorio bi ozbiljno.
...
Prvo polugodište nam je prošlo u upoznavanju. Odmah u startu su se stvorili klanovi i ja se od Milice nisam odvajala; a kako je ona imala brata maturanta uglavnom smo se družili sa njima.
Naše smo viđali samo na časovima i ponekad u pauzama, kada ovih nije bilo.
Na polugodištu sam prvi put prošla četvorkom, prosjek mi je za bod srušila geografija. Razočarana, nisam znala odakle početi sa učenjem.
Profesor je bio težak čovjek i ni oni najbistriji mu nisu mogli ugoditi.
Milica je često hvalila brata, govoreći da mu on jedini može doskočiti, međutim do toga dana ga nisam nikada službeno upoznala.
Sjedile smo u našem kafiću, ja sa udžbenikom a ona sa nekim časopisom.
Nabrajala sam karakteristike poluostrva usput zaboravljajući o čemu pričam- stvarno, ali stvarno, nisam shvatala bitnost geografije doktoru.
„Milice, ja ne mogu više.“ Potužila sam joj se kao malo dijete.
„Šta je reći?“ Namrštila se pa ostavila časopis. Potom se nagnula preko stola i pogledala u otvorene knjige.
„Opet si zapela sa Apeninskim poluostrvom?“
Podigla je obrve zaigrano, odupirući se smijehu.
„Milice!“ Opomenula sam ludaču koja više nije mogla izdržati.
Podigla je ruke u zrak govoreći kako je jače od nje.
„Nego,“ počela je nakon što se smirila: „Šta misliš da dođeš do mene danas? Rekla sam ti da ti Taćko može pomoći, on jedini zna Vulinove fore.“
Sve više sam razmišljala da prihvatim tu ideju. Naposljetku sam klimnula: „Ajde do mene, moram vidjeti sa mojima.“
...
Moji su, blago govoreći, voljeli Milicu.
Bila im je poput drugog djeteta a meni kao sestra. Uvijek sam joj mogla reći sve i to nikad nije otišlo dalje od nje. Bila je kćerka vojnika i poštovala je kodeks čuvanja tajni i prijateljstva.
Često je govorila kako je ona ta koja je uzmakla očevom vaspitanju, a ja sam ipak uviđala neke navike: nikad nije kasnila, bila je dobra, iskrena.
Govorila je jasno ali opet umjereno. Znala se izraziti bez da zakomplikuje rečenicu što ja nikako nisam mogla.
Pogotovo ne pred ljudima koje nisam znala.
Taj dan su me moji pustili da idem sa njom da učim, a mi smo vješto prikrile ko je instruktor. Nisam znala ni da li bi pristao i nije imalo smisla govoriti mojima išta.
...
Milica i ja smo živjele blizu.
Nikada do kraja nisam shvatila kako se nismo susrele ranije, ali ona majkina rečenica da sve dođe u svoje vrijeme mi se često vraćala u svijest.
Čvrsto sam vjerovala u to i, to što sam tek tada povezala lik i ime njenog brata je bilo dokaz tome.
„Mama, kući sam! Melisa je sa mnom!“ proderala se ona sa vrata, ignorišući moj pogled.
Iza vrata kuhinje je provirilo milo lice njene mame, teta Milene.
„Aaa, Meli, dobrodošla ljepotice moja!“
Prešla je prostor između nas, grleći mene pa svoju kćer. Ono što je ona bila mojima, ja sam bila njenima.
„Šta je tebe navelo nama, dugo te nije bilo?“
Uzdahnula sam pa objesila jaknu na čiviluk.
„Geografija, teta Milena. Geografija.“
Žena se namrštila, sva zbunjena.
„Prošlo polugodište me profesor Vulin pustio na fine oči, ovo me pokušava oboriti na sve načine. Ne smijem pasti, sramota je. A, Mica mi je rekla da mi Vaš sin može pomoći jer zna neke cake koje pale kod njega.“
Milica je klimala glavom, potvrđujući moje riječi. „Gdje je moj omiljeni žohar?“ Upitala je majku i ona je opomenula. „Ne možeš zvati brata tako, Milice! Tadija je u sobi, uči.“
Luđakinja je klimnula pa zapičila niz hodnik. „Milice, možda...“ željela sam je zaustaviti, stvarno jesam. Nisam znala ko je on, ali znala sam da matura kuca na vrata i da vjerovatno nema vremena za mene. Nisam stigla završiti rečenicu a ona je lupala o, pretpostavljala a, vrata njegove sobe. Nije trebalo puno da ih on ljutito otvori i mrko pogleda sestru.
„Šta je žohare?“
Upitao je drsko a ona mu se slatko osmjehnula. „Melisa te treba.“ Rekla je kratko pa odšetala od nas.
Tadija je napokon dobio lik- bio je to onaj dečko što je prvog dana škole bio zadužen da okupi moj razred.
Isti onaj za kog sam mislila sa se sviđa mojoj drugarici jer se stalno vrtio oko nas; sad sam shvatala kako je samo brinuo za sestru.
Jedan trenutak je gledao za njom, pa se okrenuo ka meni. „Ptičice, opet se srećemo?“ Zatvorio je vrata za sobom, čineći tek tri koraka kako bi stao ispred mene.
„Šta te dovodi na moja vrata?“ Navalio se na zid i prekrstio ruke. Uska majica je naglasila mišiće i na sekundu nisam mogla misliti. Pribravši se nekako, brzo sam objasnila svoj problem. Tadija se osmijehnuo.
„Mogu ti pomoći, ali imam svoje uslove.“
Bila sam očajna. Smotana. Bez razmišljanja sam pristala a na njegovom licu se ukazao trag likovanja i podsmjeha.
„Maturalno mi je za deset dana a, ako želiš proći Vulina; bićeš mi pratnja.“
I, to je bilo to.
Ni molim te, možeš li, da li bi? Njegov uslov je bio na stolu, a vremena za odluku- onu najbolju u životu- je bilo sve manje.
Zbunjeno sam gledala kako mi namiguje i govori da razmislim. Posmatrala sam kako laganim korakom odlazi u svoju sobu, zviždukajući neku veselu melodiju gotovo siguran u moju- ne svoju, nego moju- odluku.
YOU ARE READING
METAK S POSVETOM/završena
Romance"Još si u srcu mom metak sa posvetom." Zovem se Melisa Mašić. Ovo je moja, naša priča- kuda bi mi duša otišla ako bih sebi dozvolila da ga zaboravim? Moj ludi Tadija je dao život zarad vječne ljubavi. Najmanje što mogu je posvetiti mu koji paragraf...
