Ljudi su se uvijek mijenjali.
Odrastali su, sazrijevali i postajali bolje ili gore verzije sebe; sve po zasluzi i u skladu sa vremenom- jedinom nepromijenjivom silom.
Ono je teklo nezaustavljivo i, premda nisam mogla razaznati da li mi vrijeme leti ili konstantno proživljavam onaj dan kad je Tadija otišao, činjenica je bila da je do njegovog povraka ostalo samo mjesec dana.
Isprva mi je bilo teško shvatiti da je otišao- konstantno sam očekivala da će nepozvan uletiti u naš stan i onako krupan ispuniti mali prostor.
Na ulici sam skoro uvijek čula glas sličan njegovom i, iako sam znala da nije on, nadala sam se. A, nadanje je bilo kurva. Nakon deset dana sam pošla izbjegavati naš kafić, prečice kojima smo išli, parkove koje smo obilazili. Milicu.
Više se skoro i nismo viđale, osim u školi.
Srce mi se kidalo zbog toga, međutim, previše je ličila njemu i nisam bila spremna na taj susret.
Svaki put kad bih je srela, na sekundu bih se prevarila i povjerovala da su to oni dobri; stari dani kad smo svi na okupu. Bože, pomislila sam, hoćemo li se ikada ponovo naći svi u Alibabi?
Bilo mi je teško i nisam željela da ljudi pate zbog mene. Sve me je pogodilo onda kad je stiglo njegovo pismo. Pisao je kako mu falim, spominjao je svoje treninge i sve što se dešavalo.
Bilo je, na sekundu, kao da nije otišao.
A onda bi pismo bilo pročitano i stvarnost bi me udarila prejako.
Tad sam isplakala dušu, pa odlučila da je dosta. „Mama?“ Pozvala sam moju životnu saputnicu. „Melisa?“ Došla je odmah, sa krpom u rukama i zabrinutim pogledom.
„Je li sve u redu?“Upitala je smrknuto i ja sam klimnula. Nervozno sam stegnula ruke u džepu duksa: „Jeste. Donekle. Biće bolje, obećavam. Imamo li markice za pisma?“
Pitala sam i ona je klimnula: „Tu su, u prvoj ladici- Meli, šta radiš?“
Zvučala je zabrinuto i ja slegnem ramenima: „Ne znam, iskreno. Ispravljam krive Drine, iako znam da je neke greške nemoguće popraviti.“
Rekla sam tiho i ona je uzdahnula: „Znaš, znam da ti nije lako. Znam kroz šta prolaziš, bila sam na tvom mjestu, onda kad su mi tvoji deda i baka branili viđanje s tvojim ocem. Mislim, nije isto, ali je slično. Tvoje i moje godine, danima mi nisi izašla iz sobe. Samo polako, Meli. Pomalo, korak po korak.“
Pomazila me je po ruci i ja sam napokon pustila sve: „Ne mogu više, mama. Znala sam da će biti teško, oboje smo znali. Zašto mi niko nije rekao da nismo dorasli ovome; ovoj ljubavi? Nisam znala da će život biti veći od nas. Milicu ne mogu danima pogledati u oči, duša mi se kida jer uvijek vidim Tadiju kad je pogledam. Ne znam šta da radim, mama. Mislila sam da ću znati, da ću moći.. ali, ne ide. Nikako.“
Na kraju, samo slegnem ramenima i umorno se spustim na pod. Svega mi je bilo dosta, bila sam preplavljena.
„Meli...“ Mama je teško uzdahnula, pa polako kleknula kraj mene. Rukama me je nježno privukla sebi, pa mi kosu sklonila s lica. Nježno me je poljubila u glavu, grleći me snažnije; majčinski iskreno.
Prstom mi je nježno obrisala suzu sa obraza, naslanjajući svoje lice na moje tjeme.
Mamin miris mi je donio mir, pa sam mu se prepustila u potpunosti. Rukama sam je zagrlila oko struka dublje se uvlačeći u njen zagrljaj.
ESTÁS LEYENDO
METAK S POSVETOM/završena
Romance"Još si u srcu mom metak sa posvetom." Zovem se Melisa Mašić. Ovo je moja, naša priča- kuda bi mi duša otišla ako bih sebi dozvolila da ga zaboravim? Moj ludi Tadija je dao život zarad vječne ljubavi. Najmanje što mogu je posvetiti mu koji paragraf...
