•a/n: nisam mislila ostavljati svoje komentare ovde, ali- prije sve sam zahvalna mojim ženama što su tu i što me podržavaju. Hvala, nisam se nadala tome. ❤️
• drugo, kako Vam se čini priča za sada? Sve očekujem neki kritički komentar (ne mama, ne mislim na tebe.), da vidim šta vam se ne sviđa a vi šutite. 🤣
__________ ~.~__________
Koliko god da sam voljela ići u školu, dva puta više bih uživala kod kuće. Subote su mi uvijek mirisale drugačije, na mamine prženice i svečani mir jednog prosječnog vikenda u porodici Mašić.
Kada sam se probudila tog jutra, molila sam Boga da je subota. Nisam imala snage da se dignem iz kreveta, još sam manje bila voljna da odem u gužvu i među ljude. Imala sam i ja takvih dana, kada sam trebala mir- što danas nije bila opcija.
„Meli? Jesi budna?“ Mamin glas mi je uvijek davao nadu da će sve biti dobro, pa čak i onda kada nije bilo. Zbog Tadije sam ronila Dunave suza, onda, kada više nije bilo njegovih pisama i kada nismo znali šta je sa njim.
Ona me držala za ruku, davala mi snagu da preživim sav bol. Ili bar da se bolje nosim sa tim- zbog nje sam mogla a zbog nas sam gurala naprijed.
„Jesam, samo mi se ne da ustati.“ Ona se nasmijala najljepše na svijetu, pa sjela u podnožje kreveta. Rukom me pomazila po nogama: „Znaš da moraš ići u školu? Tata je rekao da te neće čekati.“ Uzdahnula sam.
„Ako moram...“
„Moraš.“ Ustala je sa kreveta, pa me poljubila u glavu. „Čekamo te u kuhinji. A, ako budeš dobra, vodimo te sutra u Zoološki.“ Namignula je djetinjasto, a prije nego što je izašla viknula sam kako nemam pet godina.
„Mel, ti ćeš uvijek biti naša mala curica.“
Znala sam to i bez tog obećanja. Njima sam se uvijek mogla vratiti.
...
Dan je, sam po sebi, bio užasno težak.
Samo sam htjela ići kući i leći, a od svih sam se krila u kapuljači svog sivog duksa- i vrijeme je bilo ludo. Majski dan je bio hladan, hladniji nego obično. Padala je kiša i temperatura je odjednom pala na dvadeset stepeni. Meni, meteoropati bez razloga, je bilo hladno.
„Meli, jesi dobro?“ Milica mi je po ko zna koji put izmjerila temperaturu, pritiskajući dlan o moje čelo. „Mhm, samo sam bezvoljna. Teško mi je nekako.“ Slegnula sam ramenima, a ona je svoju plavu glavu naslonila o moje rame.
„Ajde, još pet minuta i idemo piti kafu u Alibabu.“ „Ja ću to preskočiti danas.“ Kažem tiho, nakon što uhvatim profesoričin pogled.
„Aha, ko da ja ne znam da te žohar čeka ispred.“ Prevrnula sam očima a mali osmijeh se iskrao u kutu usne- i dan danas je bio jedini čovjek koji je tako djelovao na me.
„Ne zovi ga tako.“ Opomenula sam je tiho, pa zatvorila svesku i olovku stavila u pernicu. Pet sekundi kasnije dan je bio gotov i ja sam odjednom bila malo bolje raspoložena.
U kafiću je vladala mirna atmosfera- sem mene, Milice i Tadije tu su bili njegovi drugovi; Miloš iz razreda i Adrijana, djevojka sa treće godine. Nju mi je Milica spominjala kada je bila Tadijina matura. Od ranije smo se znali iz viđenja i ovo je bilo prvi put da smo sjeli skupa.
Oboje su mi djelovali kao dragi ljudi, dok ona nije progovorila.
„Pa, čula sam da ste i on išli skupa na maturu?“ Posesivno se pravila uz njega i on je klimnuo. „Mel mi je dobra drugarica, zato je pristala.“
Prstom je prešla po njegovoj ruci: „Da si zvao i ja bih išla, znaš?“ Koketno je nakrivila glavu, neprirodno pućeći usne. Tadija joj je uzvratio osmijeh: „Drugi put?“ Ona se opasno približila: „Do godine? Ti meni pratnja?“
Voljela sam kako se izmaknuo od nje, zabrinuto me okrznuvši pogledom. Ljubazno joj se osmijehnuo: „Mene na godinu ovde nema, ako Bog da da me prime.“ Naslonio se u svoj ćošak, radeći prostor između njih. „Kuds ideš?“ Smrknula se. Nisam je krivila; i sama sam bila zbunjena. „U vojsku.“ „A?“ „A?“ Obe smo progovorile u glas, i ona me ošinula pogledom. „Nisam znala da si da te... to, toliko zanima.“
Rekla je, pa se nasmijala: „Računaj me kao redovnu posjetu, ako odeš.“ Ruku je spustila na njegovu šaku a ja sam, da ne bih reagovala pogrešno, uzela malo kafe.
„Ko si mu ti da ideš u posjetu? Znaš li da tamo samo porodica može ući i, eventualno Melisa?“ Milica je bila rotvajler za brata.
„Što sad ja?“ Željela sam se našaliti i onda je on progovorio: „I ti si mi porodica, Mel.“ Lice mu je imalo mio izraz, onaj koji je nosio kada spusti gard.
„Isto tako ti i ona može biti porodica.“ Nisam htjela da me mrzi. „Slušaj curicu.“ Rekla je, vrativši pažnju na sebe.
„Onda imamo ljeto, da se upoznamo? Kakvi yu ti planovi?“ Upitala je, spuštajući loptu. Dok su oni čavrljali, tapnula sam svoju drugaricu po ruci.
„Moram ići. Malo mi je previše svega.“ Rekla sam joj, a ona se smrknula. „Jesi dobro?“ Pitao je. „Mhm, glava me boli.“
Bez riječi je ustao, prekidajući sljedeći Adrijanin potez.
„Vodim te na zrak.“
...
Tadijin zrak, ako to ima smisla a znam da nema, se disao na vrhu vidikovca. Nakon silnog brbljanja ti trenuci tišine su bili sve. Dom. Mir.
„Jel' ti lakše?“ Slegnula sam ramenima: „Bila bih sretnija da sam kući, ali okej je. Hvala.“
Nisam htjela biti hladna prema njemu, međutim, sve je vodilo ka tome.
Pošla sam sjesti na zemlju, međutim, on me spriječio: „Pokvasit ćeš se, čekaj.“ Svoj crni duks je skinuo, pa ostao u majici kratkih rukava. Bacio ga je na zemlju, pa sjeo skupa sa mnom.
„Ja...“ Pošao je reći nešto, međutim, nisam imala snage ni za što drugo osim za sjedenje i šutanje.
„Polako, pričaćemo kasnije.“ Rekla sam, pa glavu naslonila na njegovo rame.
I dan danas se pitam je l' to presudilo da krenemo ka smjeru koji nas je doveo do ovog, današnjeg, dana. „U redu, Mel. Kasnije.“
Rukom me obgrlio oko ramena, privlačeći me bliže sebi, ako je to bilo moguće.
Ni sada ne znam otkud sam smogla hrabrosti za takav potez; ali bilo mi je drago da jesam. Već tada bez njega ja nisam bila ja; a znali smo se jedva devet mjeseci.
Godinama kasnije, šta mislite, kakav nivo ljubavi i sreće je to moglo dosegnuti?
Kako bi mi bilo udobnije, ruku sam obavila ispod njegove i odjednom- sve je bilo lakše.
Tu, gdje smo bili, nije postojalo ništa osim nas dvoje; mene i njega.
__________~.~__________
• Šalu na stranu, silno sam zahvalna na svemu. Zbog vas se san, da ću svoj roman držati u rukama kad napunim 22, više ne čini nedostižnim. Hvala.❤️
CZYTASZ
METAK S POSVETOM/završena
Romans"Još si u srcu mom metak sa posvetom." Zovem se Melisa Mašić. Ovo je moja, naša priča- kuda bi mi duša otišla ako bih sebi dozvolila da ga zaboravim? Moj ludi Tadija je dao život zarad vječne ljubavi. Najmanje što mogu je posvetiti mu koji paragraf...
