Sjedila sam ispred Milice na njezinom krevetu, koji je odjednom postao optuženička klupa. Djevojka ispred mene je bila namrštena i, znala sam da to više nije bila moja najbolja drugarica nego sestra koju su zanimale moje namjere.
Iskra radoznalosti joj je bljeskala u oku dok je čekala moj odgovor. Sa njenog lica, pak, nisam mogla iščitati ništa. Gledala me je bezizražajno dok je prstima udarala takt o podlakticu.
„Onda, Melisa? Šta se dešava između tebe i mog brata?" Podigla je obrvu, a ja sam zbunjeno odvratila pogled: „Ne razumijem, Milice. Šta bi se moglo dešavati?“ Pustila sam lančić pa je pogledala u oči. Ona je slegnula ramenima: „Ti mi reci. Sumnjivi ste mi od kako ste bili na vidikovcu.“ Naslonila se na zid, a ona vojna strogoća je izbijala iz svake njene pore.
„Ja... ne- ne znam. Drag mi je kao brat.“ Kažem brzo i ona se ironično nasmije. „Baš! A ja sam dvorska luda. Progovaraj, i njega čeka isti razgovor kasnije, tako da ti tražim iskrenost- a ja ću te voljeti bez obzira na sve. Tadiju ne.“ Dodala je šaljivo a onaj zid se srušio. Milica me primila za ruku i, znala sam da ne blefira.
„Iskreno...“ Sagnula sam glavu a crvenilo mi je oblilo obraze. Potom sam slegnula ramenima ni sama ne znajući šta da joj kažem. „Iskreno?“ insistirala je da nastavim a ja sam polako shvatala da nemam kuda.
„Iskreno, Milice, ne znam. Eto- ne znam! I ima i nema. On je tvoj brat pa sve i da mi se sviđa i da mi je stalo do njega; zabranjeno je. Ti si mi draža.“ Izdahnula sam, pa je pogledala u oči: „A i, ti znaš kakav je on. Šta ću mu ja?“ Završila sam nesigurno, pa potom uzela njezin jastuk i njime pokrila lice.
Bilo me je sramota.
Bilo me je stid.
A, onda se moj telefon zaorio iz dnevne sobe a neprijatan razgovor je bio bar na kratko završen. Skočila sam kao oparena, pravo prema maloj sobici pored.
„Čekaj, znači- sviđa ti se Tadija?“ Nije odustajala. Izdahnula sam odjednom osjećajući pritisak: „Sviđa. Sretna?“ Ona je klimnula a širok osmijeh se prelio licem.
Odmahnula sam glavom- onaj prvi utisak o njoj je sad bio jači nego ikada prije: „Luda si.“
Rekla sam ozbiljno i ona je klimnula: „Znam!“
Zvono je prestalo na momenat, a onda je ponovo zazvonio.
Ovaj put sam bila brža: „Molim, mama?“ Ljubazno sam se osmijehnula teta Mileni, tek na pola slušajući moju Mariju.
„Jesi još tamo?“
„Jesam, je li sve u redu?“
U momentu sam se zabrinula, međutim, mamin smijeh je odagnao svaku brigu.
„Jeste, jeste. Nego ja i tata moramo otići do nane, navodno je opet pala i povrijedila ruku; prenoćićemo tamo.“
„Oh.“ Rekla sam, nimalo iznenađena njezinim ponašanjem.
Nikada do kraja nije prihvatila mamu, mada je postalo bolje kad sam se ja rodila i kada su mi dali ime po njenoj mami; mojoj prabaki. Pranani. Nebitno.
„Hoćeš moći ostati tu? Daj mi Milenu.“ Pružila sam telefon njoj, ignorišući Milicu u ćošku. „Je li sve u redu?“
Upitala je, a ja sam klimnula.
„Nana je pala opet. Moraju k njoj; sad pregovara da mene ostavi ovde.“
„Evo kćeri.“ Milena mi je dodala telefon i ja sam ga prislonila na uho.
„I?“
„Milena je pristala. Hoćeš moći ti?“
Mama je uvijek druge stavljala ispred sebe i to sam najviše mrzila.
„Mogu, mada, mogla sam biti kod kuće sama. Ne želim biti teret drugima.“
Ona je izdahnula: „Znam, Meli, ali lakše mi je ako znam da si na sigurnom. Mami za ljubav?“ Klimnula sam.
„Dobro, ali sramota je.“
„Hvala ti. Ključ je kod teta Vukice; uzmi šta ti treba. Ostavila sam ti para u kasi da imaš. Volim te, znaš?“ Nasmijala sam se nježno: „Ne brini. Volim i ja tebe.“
ВЫ ЧИТАЕТЕ
METAK S POSVETOM/završena
Любовные романы"Još si u srcu mom metak sa posvetom." Zovem se Melisa Mašić. Ovo je moja, naša priča- kuda bi mi duša otišla ako bih sebi dozvolila da ga zaboravim? Moj ludi Tadija je dao život zarad vječne ljubavi. Najmanje što mogu je posvetiti mu koji paragraf...
