His biggest save | VMS

II

Nakon veoma obilnog doručka i "quality time" sa mamom i braćom, došlo je vreme da krenemo na aerodrom.

Po milioniti put sam pregledala sobu, da vidim da slučajno nisam zaboravila nešto. Ustvari, razlog je bio totalno drugačiji. Već me je nostalgija hvatala i pustila sam par suza. Ipak sam u ovoj sobi, a i kući, provela dobar deo svog života i sada je došao momenat kada postajem svoj čovek i stajem na svoje noge.
Tok misli mi je prekinula mama. - Nato, ljubavi, moramo da kre-... - Zastala je kada je videla da plačem. - Dođi ovamo. - Zagrlila me je snažno i šaputala mi je reči utehe na uvo.
- Malena moja, ovo nije zauvek zbogom. Ti to dobro znaš. U potpunosti te razumem... - Uzdahnula je. - I ja sam bila u istoj situaciji kada sam došla u Srbiju. Napustila sam sve i sa 18 godina došla u Srbiju. Ali sam posećivala nonu (baku), deku i tiu (tetu) kada god sam mogla. Takođe sam imala vašeg oca kraj sebe. - Podigla sam glavu koju je ona u međuvremenu stavila na svoje rame i zbunjeno je pogledala. - Ali mama, ja nemam dečka, kamoli muža. - Slatko se nasmejala i pomazila me po obrazu, što me je navelo da se nagnem ka njenoj ruci. Stvarno će mi nedostajati. - Znam dušice, ali imaš braću koja te vole više od svega na ovom svetu. Imaš i onu dvojicu u Firenci. To je sve relativno blizu. A tata i ja smo samo jedan poziv udaljeni. Okej? Ajde sad, nemoj da zakasnimo. - Uštinula me je za obraz i zagrlila. Biće sve okej, pomislila sam, možda se i zaljubim, pa kao mama ostanem u drugoj zemlji, nikad se ne zna.

Sišle smo do garaže gde su Filip i Stefan ubacivali moje stvari u auto, seli smo na svoja mesta i krenuli put aerodroma.
Pozdravili smo se sa mamom i Stefanom i krenuli ka našem gejtu.
Ja sam izvadila telefon i okačila stori, jer, kako bez toga.

Bilo je vreme da se ukrcamo u avion. Smestili smo se i ja sam naravno zaspala odmah. Filip me je pokrio i slikao pa sliku poslao tati jer se nismo čuli sa njim.

Nakon skoro 4h u avionu, Filip me je probudio.
- Nano... Hajde probudi se, slećemo. - Nežno me je češkao po obrazu. - Mhm, jel imamo broj od neke agencije za iznajmljivanje automobila? Mislim, pretpostavljam da ćemo tako jer ni ti ni ja nemamo auto ovde. - U tom momentu smo sleteli i svi su počeli da izlaze tako da Filip nije stigao da mi odgovori. Kada smo izašli i pokupili stvari konačno mi je rekao kako ćemo doći do mog stana. - E ovako, da ti odgovorim. Sigurno se sećaš mog saigrača iz reprezentacije, Sergeja? - Klimnula sam glavom nastavljajući da idem pored njega. - E pa, njemu brat igra za FC Torino, i on je došao po nas. Trenutno je ovde zbog nekih papira, a inače je na pozajmici u Liježu. - Osmehnula sam se i okrenula glavu od Filipa videvši izlaz.
- Vanja beše? Pratim Seriu A ponekad, pa otprilike znam ko od naših gde igra, ali nisam znala da je u Liježu.

Nakon izlaska na parking, Filip pokazuje rukom ispred nas te dižem pogled sa telefona da vidim na šta pokazuje. - Eno ga! Ej, Vanja! Tada primećujem jako visokog momka ispred nekih dobrih kola kako prilazi mom bratu i grli ga sa osmehom. - Pa gde si čoveče! Odavno se nismo videli.

Nakon nekoliko sekundi čujem da konačno prekidaju zagrljaj, nakon čega čujem i svoje ime. - Natalija beše? Ja sam Vanja, drago mi je da te napokon upoznam. Tvoj brat nikad ne zaklapa o tebi! Ponekad pomislim, baš me zanima da upoznam tu njegovu "devojčicu" i uverim se da ne melje bez razloga. - Pružam ruku i prvi put ga gledam direktno u lice. Wow, koliko je lep. Ima mnogo privlačan osmeh, i njegove oči, koliko su divne. Osmehujem se i zahvaljujem na rečima. - Nadam se da ću ispuniti očekivanja koja je moj brat postavio svojim blebetanjem. - Vanja se smeška i klima glavom ne puštajući mi ruku. - Već jesi.

Namiguje mi i skreće pažnju nazad na Filipa koji javlja mami i ostalima da smo stigli. Uh, dobro je, pomislila sam, neće videti da sam upravo porumenela. Filip mi otvara vrata da uđem dok oni ubace stvari. Obojica ulaze u kola i Vanja kreće da vozi ka mom stanu. Tokom razgovora u kolima, skontali smo da je zgrada u kojoj je moj stan zapravo u istoj ulici kao i Vanjina. Malo mi je laknulo, iskrena da budem. Jeste da ne znam ovog momka, ali opet ću imati nekoga "svog" blizu. Ubrzo stižemo u stan koji mi je fakultet obezbedio, s obzirom da sam imala jako visok uspeh u srednjoj školi, tako da sam, po njihovoj proceni, zaslužila stan, a ne internat, jer moram da održim prosek.

Otvaram vrata od stana i sa oduševljenjem gledam svoj novi dom. Ovo ipak i nije toliko loše. Preusmeravam momke ka sobi da ostave moje silne kofere, dok ja odlazim do kuhinje koja je već polovično snabdevena namirnicama. - Momci, hoćete li nešto da popijete? Mislim da ima kafe i nekih sokova.
Čujem kako obojica u glas izgovaraju "kafa" izlazeći na vrata da donesu još jednu turu kofera.