His biggest save | VMS

XXVI

Uzeli smo po piće i seli u najbolji separe. Vanja mi je, u jednom trenutku izgledao jako napeto pa me zanimalo šta mu je. - Jel sve okej? Izgledaš nervozno. - Vikala sam da bi me čuo od muzike. Kratko je klimnuo glavom i nagnuo čašu sa nekim žestokim pićem. - Ne bih baš preterivao da sam na tvom mestu. Treba da je čuvaš. - Rekao mu je Saša i pokazao je ka šanku gde sam stajala. Otišla sam da naručim još jednu turu pića i vodu za sve nas. U jednom momentu sam osetila ruke oko svog struka. Prva pomisao mi je bio, jelte, Vanja jer ko bi drugi bio. - Opet nisi dobra devojčica... Moraćemo to da promenimo. - To definitivno nije bio Vanja. - Sad ćeš lepo da me poslušaš. - Uzeo mi je ruku i zavukao do svog desnog kuka gde sam osetila nož. - I da kreneš sa mnom ka toaletu. Da te naučim da nije dobro kada ne slušaš naredbe. - Progutala sam knedlu i krenula sa njim. Ako do sad niste mogli da zaključite, to je bio Luka. Da, Luka Alfonsi, isti onaj Luka koji bi trebalo da bude u zatvoru.

Dok sam išla ka toaletu imala sam ogromnu želju da se okrenem ka Vanji, ali sam znala da, ako to uradim, ni on ni ja nećemo videti svetlost sutrašnjeg dana. Tako da sam bila primorana da krenem sa ovim psetom, da bih zaštitila barem Vanjin život, ako ne mogu svoj. Ugurao me je u prvu slobodnu kabinu muškog toaleta. E tada mi je bilo dosta. - Luka, molim te... - Jeste bilo kasno. Ali sam se potajno nadala da nas je Vanja video... 

U međuvremenu, momci su se zapitali zašto me nema toliko dugo. - Natalije nema već dugo. Ne bi joj trebalo ovoliko dugo da kaže konobaru jednu rečenicu. Ja bih se zabrinuo, Vanja. - Rekao je Mandragora Vanji. - Slažem se. Ja bih otišao da proverim. - Ubacio se Sirigu, dajući, na neki način, očinski savet. - Jel bi krenuo sa mnom, Salva? (🗒️:pravite se da mu je to nadimak) Vanja ga je pitao. Naravno. Idemo. - Uputili su se ka toaletima gde sam pokušavala da se odbranim od mog najvećeg neprijatelja.

Iscepao mi je haljinu, skinuo štikle i upropastio šminku i frizuru. Osetila sam bol na butinama, verovatno me ponovo uhvatio za isto mesto gde je ona masnica. -Vidim, brzo si me prebolela, lutkice... - Šaputao mi je na uvo. - Nemoj da se plašiš, ljubavi... Sada sam tu ponovo. I niko nas neće rastaviti. - Iz usta mu se osećao miris viskija pomešan sa pivom. Molila sam se Bogu da nas je bilo ko iz kluba video. Tada sam i čula vrata od toaleta. *Bože, samo da je Vanja.* U istom momentu Luka je pokušavao da mi skine veš. Skupila sam noge i pokušavala da sebi kupim malo vremena. - Igraš se sa životom, malena... - Odjednom mu je nož ispao na zemlju, a ja sam ga nogom odgurnula da ne može da ga dohvati i u nadi da će onaj neko ko je ušao da ga vidi. Nisam mogla da izdržim više... I vrisnula sam... - VANJA! - Prekrio mi je usta šakom i pogledao me baš onako psihopatski. Znala sam da to nije bila dobra ideja. Udario mi je šamar i onda pocepao veš. *Ne, ne... Ne opet...* - Kučko! - Vid mi se zamaglio, a nisam mogla ni da čujem baš najbolje. Odjednom su se vrata kabine širom otvorila i Luka je samo leđima izleteo kroz njih. Osetila sam dve tople ruke na svojim nadlakticama. I jako poznat miris... On je. - Vanja... - Podigla sam glavu i tada su mi suze krenule, same od sebe... - Obećao sam ti nešto. Planiram da to i ispunim. - Ogrnuo me je svojim kaputom i spustio na wc šolju da bih se smirila. Kleknuo je ispred mene i čvrsto me držao. - Ne znaš šta mi je sve prošlo kroz glavu kada sam video da te nema i kada sam ti čuo glas... Ja-... Ne znam. Kao da sam znao da će on to da uradi... Pseto jedno. - Primetila sam da je počeo da plače, što od besa što od straha. - Nemoj da plačeš, molim te... Vanja, ljubavi, preklinjem te, nemoj. - Poljubio me je u čelo i obrisao suze. Čuo se zvuk sirena. Verovatno da je neko pozvao hitnu i policiju.

U međuvremenu, Sirigu i Vojvoda su držali Luku na podu i čekali policiju koja je ubrzo uletela i uperila pištolje u njega. Pripadnici hitne su takođe ušli i došli do kabine u kojoj smo bili Vanja i ja. - Ne želim pomoć... U redu sam. Nije stigao da uradi ono što je prvobitno nameravao. Samo me je napastvovao. Ne želim da idem u bolnicu, Vanja. - Klimnuo je glavom i popričao sa doktorkom. Ubrzo smo izašli i uputili se ka autu. - Ja vozim. Ti sedi pozadi sa njom. - Rekao je Rodrigez i seo na vozačevo mesto. Vanja me ubacio pozadi i ušao pored mene, a Sirigu je seo napred. - Drhtiš... - Čula sam Vanjin glas. Poljubio me je u kosu. - Razumljivo. Nego... Jel si okej? Koliko toliko? - Uzdigla sam se malo. - Jesam. Jesam, jer si stigao na vreme. Spasio si me, ljubavi. Hvala ti. - Uhvatila sam ga za ruku i naslonila se. - Ej... Nemoj da zaspiš. Stižemo kući uskoro. - Malo me je prodrmao. Ali sam već utonula u san.

Vanja me je preneo do sobe i presvukao me u neku majicu i donji deo pidžame. Zahvalio se momcima i ispratio ih. Razbudila sam se kada je ušao u sobu i videla sam da se presvlači da legne. - Vanja? - Okrenuo se. - Reci, mila? - Uhvatila sam se za glavu. - Boli me glava. I stomak... - Navukao je majicu i krenuo da izlazi. - Sad ću da dođem. - Vratio se sa čašom nekog bućkuriša koji navodno pomaže oko mamurluka. Popila sam to i legla pored Vanje.