His biggest save | VMS

XXVII

Bude me nežni poljupci po obrazima. - Mmm, još pet minuta... - Pokrila sam se po glavi i okrenula na drugu stranu. - Ne ne, ustaj spavalice... Ajde... - Vanjin glas mi je zazvučao jako čudno... Kao da nije njegov. Osetila sam njegove ruke na svom struku. Sklonila sam pokrivač i iznad sebe videla Luku. - Molim... Ka-... Kako? Ne... Ne... - Mahala sam rukama pokušavajući da se odbranim.

*Ljubavi! Ej! Probudi se!* Jel to Vanja? Otvaram oči i zatičem ga ispred sebe vidno zabrinutog. - Dobro je. Tu si... Ej, ej... Polako, imala si košmar. Sve je okej.- Rekao je zadihano. Počela sam da drhtim i plačem. Kako je moguće da mi se desi ovoliko loših stvari. Jel sam samo ja baksuz? - Dođi, mila. - Uzeo me je u naručje i zagrlio baš jako. - Zašto život mora biti ovoliko jebeno težak? - Pitala sam kroz suze. - Ne znam, ljubavi... Ali ono što znam jeste da ti nisi kriva ni za šta. Okej? Zapamti to. - Klimnula sam glavom i opustila se u njegovom naručju. Moje sigurno mesto. Moj dom. Poljubio me je u glavu nekoliko puta i prošaputao. - Volim te. - Tiho sam mu uzvratila ne odvajajući se od njegovih grudi. Prestala sam da drhtim i plačem i polako utonula u san.

Ujutru me budi alarm Vanjinog telefona. - Aaa neee! Isključi to! - Otvaram oči i shvatam da me Vanja i dalje drži u naručju. - Još 5 minuta malena... - Uzima telefon i isključuje alarm, pa nas zajedno okreće da legnemo na stranu. - Ja se uopšte ne bunim da nastavimo da spavamo. Ali, srećice, imaš trening za 2 sata. - Da, ipak ima trening. Jupi. - Treba da se istuširamo i doručkujemo. - Pomilovala sam ga po obrazu i spustila ruku u njegovu sređenu bradu. - Mhm... Evo. - Nije ustao, samo je promuljao glavu do mog vrata, poljubio i pomirisao me. - Nani, ljubavi, ti uvek lepo mirišeš. - Pocrvenela sam. Volim koliko je ranjiv rano ujutru. - Nisam ja ni rekla za sebe. Ti u drugu ruku? Stvarno moraš pod tuš. - *Okej, Natalija, da li ćeš ikada naučiti lekciju da ne smeš da zezaš čoveka od 2m i 100 kila?*
Brzo je podigao glavu i pogledao me iskolačenih očiju. - Ti znaš šta ovo znači. - Imao je onaj njegov "devil" smešak na licu. Ja jelte nisam "morning person" i stvarno nemam snage ujutru, mislim, nemam je ni generalno, ako ćemo iskreno. - Ne, nemoj molim te! Evo neću više obećavam. - Napućila sam se. - Mhm, važi. Oboje znamo da to nije istina. - Poljubio me je i ustao iz kreveta da se istušira. Za to vreme ja sam namestila krevet i spremila stvari za kupatilo. Vanja je izašao, onako sveže istuširan. Nije to bio problem, mislim, čovek ko čovek. Problem je bio u njegovom izgledu. Imao je samo peškir oko struka... *Obuzdaj se Natalija... Moraš. Preživela si strašne scene sinoć. Treba da se oporaviš.* - Am. Ćao? - Kratko sam ga pozdravila jer sam se totalno zbunila. - Pocrvenela si, ljubavi. Sve okej? - Progutala sam ogromnu knedlu. - Aha, mhm... Da, da. - Provalio me je. Providna sam kao staklo. Ali brate, opravdano je, čovek je prelep i prezgodan. - Slatka si tako posramljena, znaš? Ne brini se, obučen sam, imam šorc ispod. - Malo sam odahnula i prišla mu da ga poljubim. - Sviđaš mi se. - Rekla sam između poljubaca i onda otišla u kupatilo.

- Mmm... Njam. Šta to lepo miriše? - Ušla sam u kuhinju u kojoj je Vanja kuvao, jelte opet bez majice. Šta ću ja da radim sa ovim čovekom? Prišla sam mu i zagrlila ga sa leđa. - Palačinke, Vaše visočanstvo. - Mnogo volim ove njegove nadimke majke mi. - Moje omiljene. - Stavio je tanjire na sto i seli smo da jedemo. - Hvala ti za sinoć... Za sve. - Uhvatila sam ga za ruku preko stola. - Mila, obećao sam ti nešto. To ću i da ispunim. Da ti se nešto desilo... Ja-... Ja ne znam... - Zagrcnuo se. - Ne bih oprostio sebi. Ne bih... Nikada... - Pomazio mi je ruku. - Ej, sve je okej. Dobro sam. - Približila sam ruku na njegov obraz. - Smiri se. - Poljubio mi je dlan i pustio suzu. - Ne mogu. Tek sad me stiže ono od sinoć. Adrenalin se istrošio i tek sada shvatam da si bila u opasnosti. Da nije bilo Vojvode i Sirigua ne bih se zadržao. Zalepio bih ga pesnicom, ne bih trepnuo. - Bio je tako besan, ali se smirio zbog mene. I onda mi je sve bilo jasno. ON je taj. ON će uvek biti tu za mene i ON mi je suđen.

Završili smo jelo i rasklonili sto, a Vanja je otišao da se obuče. - Hoćeš sa mnom danas? Da malo prošetaš? - Obradovala sam se kad me je to pitao, em što volim da gledam fudbal em što mi odgovara da budem u njegovoj blizini. - Samo da se obujem i možemo da idemo. -

Ubrzo smo stigli na stadion gde su me svi Vanjini saigrači baš lepo pozdravili i pitali me kako sam zbog onog sinoć. Jako fini momci. Vanja je bio baš dobar na treningu, radili su mu i neke medicinske preglede pa smo ostali malo duže. Dogovorili smo se da nakon treninga odemo kući da se spremimo i onda da izađemo na neku večeru.

🗒️:opet me nije bilo, izvinite, ali sam uspela da napišem novi part, uživajte, a ja pišem sledeći part! pozić💗