His biggest save | VMS

XIX

Prethodnih jutara me je budio miris kafe i hrane, zvuk ptica ili zraci sunca. Ali ovog jutra je sve drugačije. Dobila sam najbolje buđenje ikad...

Osetila sam nežne poljupce na usnama obrazima i čelu. Mrzovoljno sam promrmljala nešto i okrenula se na drugu stranu, suprotno od Vanje. Više iz neke provokacije, ali i zato što sam htela da spavam jer sam skontala da je rano. - Natalijaa... Ajde ustaj... Šta je sad? Više nisi ptica ranoranilica? - Govorio mi je između poljubaca koje je ostavljao na mom desnom obrazu. - Mmm... Nikad ja nisam ni bila... Pusti me još maalo. - Okrenuo me je ka sebi, a ja sam i dalje držala oči zatvorene. - Ajde, ljubavi... - Naglo sam otvorila oči. - Ponovi to. -Pogledao me je kao da ne zna o čemu pričam. - Koje? - Pridigla sam se da ga bolje pogledam. - To što si rekao. Ponovi ga. - Nasmešio mi se. - Aaaaa, to. Ponovi ga ti. - Porumenela sam i pokrila se jorganom. - Neću. - Krenuo je da mi vuče jorgan sa lica. - Naatalijaaa... - Hteo je da zavuče ruke ispod i da me zagolica. - Nećeš! Vanja! Nećeš to da uradiš. Ne, ne, ne! - Imao je neki zli osmeh na licu. - Ooo da hoću! Dođi ovamo! -

Počela sam da bežim po krevetu dok me nije uhvatio. - Nemaš gde sad. - I počeo je da me golica. Stomak me je zaboleo od smejanja, ali nisam mogla da se odbranim jer je jedno 30+ cm viši od mene i verovatno duplo teži. Ostavljena sam na milost i nemilost. - Neee, plakaću, ne mogu više! Stani! - Nije stao, čisto da se razumemo. - Ne, ne! Ne dok ne kažeš magičnu reč! - *Ubiću ga. Stomak me boli.*- Molim te, prestani? - Opet ga provociram, što nije baš najbolja ideja... - Pogrešna reč! - Nastavio je da me golica. - Ljubavi? - Konačno me je pustio, hvala ti univerzume! - Ponovi to... - Rekao je, sada tišim tonom. - Šta tačno? - *Natalija, najebaćeš.* - Ne teraj me da te golicam opeet, Nano... Ponovi. - Bože, koliko je lep... - Ljubavi? Jel to? - Pitam ga kroz blag kikot. Nežno me je pogledao i približio se. - Bože koliko te volim... - Bile su poslednje reči sa njegovih usana pre nego što su se iste spojile sa mojim. Nikada mi neće dosaditi njegovi poljupci.

Da, nismo ni pola dana zajedno, ali svejedno. Razumite me... Prislonio je svoje čelo na moje i prošaputao jedno tiho "volim te", a ja sam mu, normalno, uzvratila. Zatvorila sam oči i razmišljala o nama. Koliko ga volim i koliko mi je drago što je baš mene izabrao. - Nemoj da me ostaviš, nikad... Molim te... - Suze su mi navirale na oči. - Ej, ej, ej, ej... Otkud sad to? Natalija, ljubavi... Ej, pogledaj me. - Uhvatio mi je lice sa obe šake. - Ne znam... Samo nemoj da me ostaviš, okej? - Podigao me je da mu sednem u krilo i mazio me po kosi. - Neću, ljubavi, evo obećavam. Ajde smiri se. Molim te nemoj da razmišljaš tako negativno. Nemaš razloga. Okej? - Obrisala sam suze i klimnula glavom. - Okej... Neću. - Nasmešila sam mu se i poljubila ga. - Aaa, kako ćemo da kažemo ostalima? Mislim, da smo zajedno... -

- Ostali već znaju. - Reći da smo vrisnuli od straha je previše blago. Ovo je bio krik, i to zajednički. Anja je stajala na vratima, a iza nje... Nikola i Dušan. - Ammm... Koliko ste videli? - Pitam dok se okrećem ka njima. - Ovaj poslednji poljubac, i tvoje pitanje kako da nam kažete. - Udarila sam se po glavi. - Filip. - Samo sam izletela iz kreveta i ušla u njihovu sobu. Saša je sedeo i igrao neke igrice na tabletu, a Filip je, valjda, dremao. - Jel da izađem? - Odmahnula sam mu rukom. - Sedi bre Saki, gde ćeš? - Skočila sam kod Filipa na krevet. - Pogodi! - Malo sam ga uplašila. - A? Šta bre? - Protrljao je oči i pridigao se. - Dobio si zeta! - Iskolačio je oči... - VANJA?! - *Samo da ga ne ubije.* - Jel on u sobi? - Klimnula sam glavom i pomerila se da ustane. E sad smo ga ugasili i on i ja.

Otrčala sam za Filipom u moju i Vanjinu sobu i nadala se da mi nije nokautirao novopečenog dečka. Nisam mogla da poverujem rođenim očima... Filip i Vanja zagrljeni... ZAGRLJENI! On ga grli, a ja se plašila da ga ne ubije. Laknulo mi je i bilo mi je toliko drago što je Filip srećan. - Konačno! Šta sam ti ja rekao?! A ti meni nećeš da veruješ. Cccc. - *Da mu veruje? Šta Vanja ima da mu veruje?* - A šta si ti to rekao? - Morala sam da se ubacim. - Da treba da budete zajedno, naravno. - Imao je onaj njegov kez na licu. - Ti si prava baba Vanga, evo majke mi. - Svi su počeli da se smeju. - Ajde ajde. Da ostavimo golupčiće same. Izlazite svi! - Sergej je namignuo Vanji i poterao ostale iz sobe. - Nisam znao šta će da uradi. Da znaš da sam se uplašio od njega. - Nasmejala sam se na Vanjinu izjavu i otišla do kupatila da se sredim. - Lepa si. - Rekao mi je dok je stajao na vratima. - Ma nemoj? - Klimnuo je glavom, pa mi je prišao i zagrlio me sa leđa. - Pokušavam da se očešljam, znaš? Malo mi smetaš. - Probala sam da ga odgurnem, ali džabe. - Daj. Ja ću da te očešljam. - Uzeo mi je četku i polako mi sa njom prolazio kroz kosu. - Vanja? - Prekinula sam tišinu. - Kaži ljubavi. - Nije skidao pogled sa moje kose. - Kako da saopštimo javnosti? Mislim, kako da postavimo nešto? - Dodao mi je četku i poljubio u obraz. - Dobro pitanje. Mogli bismo samo da zamolimo nekoga od ovih da nas slika i okači na njihov stori. Pa da repostujemo. Ili da ti okačiš. Mislim da je to bolje, a? - Složila sam se sa njim i na kraju smo se i slikali.