His biggest save | VMS

XI

Stan je u potpunosti uništen. Kauč je pocepan, stolice i sto prevrnuti, svi ormarići u kuhinji su otvoreni i sudje je razbijeno i pobacano po podu, frižider je poluotvoren i ulubljen, zavese su skinute i vidi se da su izgorele, svako ogledalo je razbijeno, moja šminka je razbijena i pobacana u kadu i lavabo, odeća mi je izvađena iz ormana: nešto je pocepano, a nešto kao da je paljeno.

Padam na kolena u onu ledenu i prljavu vodu i hvatam se za glavu. - Ne, ne, ne, ne... - Vanja je kleknuo pored mene i uzeo me u naručje. - Smiri se, polako... Rešićemo sve, samo se smiri, čula si doktorku, ne treba ti stres. - Hvatam se za njega i polako se smirujem. U ovom kratkom vremenskom periodu koji sam provela s njim sam primetila da me njegov miris smiruje. Podigla sam se i krenula napolje. - Nemamo šta da uzmemo, momci. - Filip me u tom momentu doziva iz sobe. - Nano, knjige! I slike! Ostale su! Verovatno da ih taj neko nije našao ili nije imao vremena da ih upropasti. Dođi ljubavi, uzećemo bar njih i ponešto stvari koje su ostale cele. Skrpićemo nešto. - Ulazim u sobu i uzimam da sortiram odeću. Ako nešto pronađem. Čujem kako me Vanja doziva iz kupatila. - Natalija, Filipe! Vucite se ovamo smesta! - Ulećem u kupatilo i zbunjeno gledam u Vanju. On mi daje neki papir. Šokirana sam prizorom koji vidim. Crveno napisane reči, pretpostavljam mojim karminom koji stoji bačen pored. Reči glase: "Nećeš me se tako lako rešiti, Natti." Ispuštam papir i počinjem da se tresem. Luka... Zavrtelo mi se u glavi i počela sam da se teturam. Vanja me je uhvatio i dao mi čašu vode koju je Filip doneo.

Odbila sam da popijem vodu i samo sam zagrlila Vanju. - Rekla sam ti šta će da uradi. Nije završio svoju misiju. A završiće je kad me ubije. - Jecam pribijena uz Vanjine grudi dok me Filip mazi po kosi. - Nano... Molim te smiri se, molim te. - Ne vidim ga, ali čujem mu u glasu da je na ivici suza. - Kako da se smirim?! Kako?! Kada ste mu vi na meti isto koliko i ja! Ne mogu da verujem... Ja sam kriva za sve! - Odvajam se od Vanje i grlim Filipa. - Natalija! Prestani više! Dovoljno si istraumirana od svega! - Sada je već ljut. Ali ne na mene samu nego na moju tvrdoglavost. Vanja pokušava da smiri oboje, ali se i on zatekao u neobranom grožđu. - Filipe, molim te nemoj da vičeš na nju. Ajmo, dovoljno vam je stresa, oboma. Ajde. Idemo da se Natalija presvuče pa da uzmemo ove sa aerodroma. - Izlazimo iz stana i Filip se nudi da vozi do Vanje. Brzinski smo se presvukli, svo troje naravno, jer smo bili mokri.

Filip ponovo seda za volan, a Vanja ulazi sa mnom na zadnje sedište jer ne želi da me pusti dok se ne smirim. - Dođi... - Povlači me da se naslonim na njega. - Odremaj malo dok stignemo do aerodroma da pokupimo ostale. Ako budeš htela da nastaviš da spavaš ostaću sa tobom, a poslaću Filipa da ih nađe i da im da ključ od auta. - Klimnula sam glavom i naslonila se na njegove grudi. Osećala sam da teško diše, ali s obzirom na činjenicu da smo pretrpeli veliku dozu stresa, razumem ga.

Stigli smo na aerodrom i ja nisam mogla da zaspim. Svo troje smo izašli iz kola i otišli da čekamo Sergeja, Nataliju (njegovu devojku), Nikolu, Anju i Dušana. Ugledali smo ih na njihovom izlazu i Filip odmah odlazi da im pomogne sa stvarima. Nikola, Dušan, Anja, Natalija i Sergej se pozdravljaju sa njim i prilaze meni i Vanji. Grlim moju Anjicu,pa Sergeja i Nikolu, i onda se upoznajem sa Natalijom. - Ćao imenjakinjo! - Kaže mi dok me grli, a zatim prilazi i grli Vanju. Na red je došao Dušan koji izgleda tužno isto koliko i Vanja i Filip. Pritrčava mi i snažno me grli. Uzvraćam zagrljaj i oboje počinjemo da plačemo. Pitate se zašto? Zato što se družimo od pelena. I zato što mi je Dušan u školi bio zamena za Filipa. - Ej, Nale... - Šapuće mi dok se polako odaljava od mene. - Sve znam, sve sam čuo. Jesi li ti dobro? - Brišem suze sa obraza pa mu se smešim. - Sada jesam. Zahvaljujući njemu. - Govorim Dušanu dok skrećem pogled ka Vanji. - Nije to ništa. Uvek bih to uradio. Za bilo koga. - Kaže nam dok mi namiguje.
- Ajmo narode. Sergej, evo ključ od auta. - Čujem Filipa da mu daje ključ od rent-a-cara dok svi pokako krećemo ka kolima. Svi su se spakovali i krenuli smo ka marketu.

- Jel jedete svi pečurke? - Sergej nas pita dok šetamo po marketu. Nismo odredili šta ćemo da jedemo, samo znamo da će Vanja, Filip i Dušan da kuvaju. Za Filipa i Ducija znam da su odlični u kuhinji jer sam probala jela svakog od njih. A Vanja? Pa videćemo. - Aj da krenemo na kasu, ja sam već gladan. - Naravno da je to izjavio Bleki, jer, ko bi drugi. Anja ga udara po glavi. - Dobro, Nikola pa da li si ti čoveče normalan? Pa svi smo gladni. Gospode Bože, kao neka trudnica. Ajde polazi. - Odlaze dok Anja nastavlja da gunđa o Nikolinom "drugom stanju". Dok smo im se kolektivno smejali Vanja mi je prišao. - Drago mi je da te vidim srećnu, znaš? - Smeška mi se dok mi pomaže oko voća. - Ti si najviše zaslužan za to.

- Mislim da imamo sve što nam treba. - Javlja se Filip koji ubacuje poslednje namirnice u kolica. Nas tri devojke smo samo pratile koliko šta košta da bismo podelili račun. Sve smo platili i spakovali u gepeke od kola. Stigli smo do Vanjine zgrade gde su nas čekali Nemanja, Isidora (Nemanjina devojka) i Saša. Inače, Nemanja nije u Torinu, ali nam je pominjao kako možda bude prešao u FC Torino bar na pozajmicu. Danas se zadesilo da je došao u pravi čas. Imao je da odradi nešto oko papira za klub. - Radonja bratee! Šta ima? - Dušan viče dok trči ka Nemanji i Saši. - Duci, brate ponašaj se malo, nije ti ovo Firenca. - Kaže mu Saša dok se svi pozdravljamo. Ušli smo u stan i uneli namirnice, pa su se ova trojica bacili na kuvanje dok smo mi devojke podelile piće ostalima.

🗒️: evo obećanog parta! već spremam 12. poglavlje ne sekirajte se. uživajte pa se vidimo u novom partu!!! pozić 💗