His biggest save | VMS

XXIV

Noge su mi bile na Vanjinom krilu dok smo večerali naše omiljeno jelo. Bila sam samo u nekom šorcu i nekom od Vanjinih dresova sa Svetskog iz 2015. godine. Nežno me je desnom rukom mazio po nogama dok smo oboje uživali u martovskom povetarcu i domaćoj pasti. Ovo je sve što sam tražila od života. Mir. Ništa drugo, samo mir. Vanja mi je to omogućio i ja sam mu neizmerno zahvalna na tome.

Prekinuo mi je razmišljanje poljubivši moju butinu. Baš ono mesto gde sam imala masnicu. Sada je ta masnica bila drastično manja nego kada ju je Vanja prvi put video. Jeste bila manja i manje je bolela, fizički, ali psihički bol koji je prati je mnogo teži i konstantniji od fizičkog bola. - Sada je manje primetna nego pre, ljubavi. - Rekao je tiho, ostavljajući katkat male poljupce na masnici. - Mhm, ona jeste. Ali trauma iza nje... Nije prolazna. Niti će ikada biti prolazna. Ali...- Pustila sam suzu koju je on, nekako, primetio i obrisao. - Šta ali, mila moja? - Naslonila sam glavu na njegovu šaku i zatvorila oči. - Ali hvala ti što si se postarao da ta trauma ne izraste još više. - Čula sam da je šmrcnuo. - Vanja, jel ti to plačeš? - Nije hteo da me pogleda pa sam mu opkoračila noge i sela u krilo. - Ej, pogledaj me. - Uhvatila sam ga obema šakama za obraze i podigla mu glavu tako da nam se pogledi susretnu. - Ali sam mogao da sprečim da je uopšte razviješ, Nano... Ne znaš koliko mi je žao što se ranije nisi usudila da pobegneš i dođeš kod mene. Možda ne bi bilo onako kako jeste. - Obrisala sam mu suze. - A šta ako je bolje što sam sve ovo preživela? Čak štaviše i jeste, jer možda ne bismo ni bili zajedno da nije bilo te noći. Tako da, nemoj da plačeš, okej? - Klimnuo je glavom i poljubio me. - Hvala ti što postojiš, malecka. Šta bih ja bez tebe? - Nasmejala sam se. - Hm, pa verovatno bi bio na nekom smetlištu i skupljao pa preprodavao stare delove automobila. - Nisam to trebala da kažem. Usledilo je krvničko golicanje. - Ha. Ha. Jako smešno gospođice Kostić. - Smejala sam se tiho jer, ipak smo bili na terasi, bilo bi glupo da se derem ko debil. - Vanja molim te! Samo sam se šalila! Izvini! - Napokon me je pustio i ponovo poljubio. - Ajde vrati se na mesto i pojedi to. - Ustala sam sa njegovog krila i ponovo sela na stolicu, a on mi je zgrabio noge i vratio ih gde su prvobitno bile, pa je ponovo počeo da me češka.

Pojeli smo ostatak paste i rasklonili sto, pa sam ja, kao vredna "žena" stavila sudove u mašinu i otišla da se istuširam. - Neću dugo. Idi lezi i uključi nešto da gledamo. - Rekla sam ulazeći u kupatilo. - Važiš, videću šta ima. - Nakon nekih 20ak minuta sam izašla. - Evo... Me. Aww duša moja. - Videla sam da je zaspao tražeći kanale. Uzela sam mu daljinski iz ruke i on se probudio. - Izvini, ljubavi. Nisam htela da te probudim, baš si lepo spavao. Nastavi da spavaš, i ja sam umorna, ne verujem da bih izdržala mnogo. - Legla sa pored njega i ušuškali smo se jedno uz drugo. Naravno, dobila sam poljubac u čelo. To mi je bukvalno postao signal da zaspim.

Bude me nekakvi skokovi na krevetu. Ali ne bih rekla da je Vanja, jer bi on, realno gledano, polomio krevet. Šalu na stranu, nisam mogla da skontam ko je dok me malene ručice nisu pipnule po licu. - TETO! - Otvorila sam oči i zatekla Danila ispred sebe. - Dačo, ljubavi! Pa otkud ti?! - Zagrlila sam ga jako. - Pa eto došao sa mamom i tatom. - Mali za svoje dve godine priča kao da ima dvadeset i dve. - Dođi srećice. Koliko mi je drago da te vidim. Mnogo si mi nedostajao! - Uzela sam ga u naručje i ponela ga u dnevnu u kojoj su već sedeli Filip, Kristina, Stefan i Vanja. - Dođi Dačo, ajde da te mama presvuče. - Kristina ga je uzela od mene, a ja sam zagrlila Stefana koji je zatim morao da izađe da se javi na telefon. A onda i Filipa, koji kao da me nije video dve godine. - Dačo je počeo da plače dok sam mu pokazivao slike iz vikendice i preklinjao nas da dođemo kod vas. Sve sam se dogovorio sa Vanjom i malopre smo stigli. - Rekao mi je dok je sedao pored mene. - Mnogo mi je drago! Nisam ga videla odavno... Od kad sam bila sa onim govnetom u Srbiji... - Filip me pomazio po kosi. - Nećemo o tome, malena. Bilo pa prošlo, gledamo napred. Imaš divnog dečka, dobar faks, voljeni ljudi su uvek tu za tebe. Uživaj. - Kristina je dovela Danila koji je preklinjao da odemo u šetnju tako da su se svi spremili i izašli smo.

- Teto? - Sedeli smo na nekoj klupici u parku i pozvao me je dok je jeo neku krofnicu. - Reci živote? - Obrisala sam mu musave obraze. - A šta je meni bata Vanja? Pošto vidim da si ga držala za ruku, a to samo mama i tata rade. - Nasmešila sam se na to pitanje. - Vidiš, ljubavi. Mama i tata su u braku, oni su muž i žena. Tata je pitao mamu da budu zajedno zauvek i dao joj jedan prsten. Oboje nose drugo prstenje na istim prstima i potpisali su se u jednu veeeliku knjigu kod jedne tete i obećali svima nama da će da budu zajedno zauvek. - Klimuo je glavicom. - A bata Vanja i ja smo samo dečko i devojka. Nije me pitao da budemo zajedno zauvek, ali mislim da hoćemo da budemo jer ja njega mnogo volim i on mene isto toliko, takođe se nismo potpisali u tu veliku knjigu još uvek. Ali polako, ima vremena. Tako da tebi bata Vanja ustvari dođe teča. Jesi me razumeo mili? - Potvrdno je klimnuo glavom i ustao sa klupe na kojoj smo sedeli pa je prišao Vanji. Kristina me je pogledala ponosno. - Treba da rodiš jedno, znaš? Pristaje ti da budeš mama. - Tada je Vanja prišao sa Danilom. - Jesam li ti rekao? -