Zidine

Smrtonosno probijanje

Već nekoliko tjedana provodim ovdje, bez ikakvih naznaka da će avion za Seoul biti uskoro gotov. Navodno su radnike napali zombiji, tako da sad traže nove radnike. Sve se jako zakompliciralo jer ima sve više zombija, a sve manje ljudi. Uključujem televizor jer mi je dosadno i na prvom kanalu govore o avionu za Seoul.
„Svi koji ovo gledate, molimo vas, u sljedećih dva tjedna se okupite oko aviona za Seoul. Let se više ne može otkazati i ništa u vezi toga se ne može poduzeti. Uzmi tek najpotrebnije stvari jer u avionu neće biti puno mjesta za prtljagu. Hvala vam na vašoj pažnji i nadam se da ćete uspjeti doći do Seoula. Bog vas blagoslovio."
Nova stvar za javiti Williamu ako već nije vidio.
„Marie! Pakiraj stvari! Odlazimo!"
Ne moram mu javiti.

Pakiranje stvari nije bilo teško jer ih nemam mnogo, ali probijanje do izlaza iz našeg skrovišta je bilo puno teže zbog ljudi koji su paničarili i bili pod stresom. William me pogledom tražio s vrha jednog kombija, a kad me našao, nekako se uspio probiti kroz gomilu do mene. Primio mi je ruku te me odvukao do Miriam i Kevina koji su nas zabrinuto čekali u kombiju. Čim smo se ja i William smjestili u kombi, krenuli smo do aviona.
„Koji je plan?"
„Ti i Miriam ćete otići u avion dok ja i Kevin ne ukrcamo sve naše ljude u avion."
"Ali što ako neće svi stati?"
„U tome je i poanta. Mala informacija koju sam saznao je da su napravili manje, pomoćne letjelice da bi više ljudi stalo u avion. Jel' sve sada jasno?"
„Je."
„Dobro. Krećemo u operaciju ukrcaj se na avion za sigurno utočište od... SAD!"

Doslovno smo iskočili iz kombija te počeli trčati prema avionu. Toliko ljudi u životu nisam vidjela, toliko masu, takve bolne krikove. Svi su imali jedan cilj na pameti. Ukrcati se na taj brod da prežive. Pronašla sam uže po kojem se moglo popenjati na brod te sam Miriam dovukla do tog užeta te joj signalizirala pogledom da se počne penjati. Brzo je shvatila moju poruku te je u par sekundi bila na pola puta do vrha. Baš kada sam ja primila uže, čula se pucnjava. Nekoliko ljudi je ostalo ležati na tlu, a drugi su se razbježali. Podignula sam pogled natrag na uže da vidim gdje je Miriam kad me oblio hladan znoj. Miriam nije bila na užetu, a nije bilo šanse da se tako brzo uspjela poprati. Pogledala sam oko sebe i zatekla Miriam s ogromnom rupom u trbuhu. Kleknula sam pokraj nje i pokušala dobiti znakove života iz nje tako da sam ju lagano tresla na što je ona samo otvorila oči.
„Znam da smo jako blizu kraju ovog pakla, ali izgleda da sam ja bliže. Molim te pazi na Kevina i Williama. I na sebe. Napravi si kuću u kojoj znaš da si sigurna i divnu obitelj koja ćete neizmjerno voljeti. I... "
„Miriam, ne radi mi ovo!"
„Reci Williamu da sam ga voljela...."
S tim riječima me napustila. Zauvijek.

-------------------------
Hvala svima na čitanju ovog poglavlja i oprostite na pravopisnim greškama!