ČIJA SI?

✰ 9. ✰

- Jao sinko, crni sinko. Ja i dalje tvrdim da se igraš vatrom. Šta će ti to? Grad je pun takvih kao što je ona. Zašto si se baš za nju zalepio? - drži mi Martin predavanja preko telefona, dok se vozim prema svojoj kancelariji.

- E moj Martine. Tako nešto ne može se opisati rečima. Morao bi lično da je povališ da bi shvatio o čemu pričam.

- Nestore, ne lupaj gluposti! Znaš da sam ja...

- Da da, znam! - prekinem ga. - Ti si sada u ozbiljnoj vezi i cvetaju ti ruže i bla bla bla. Znam sve. Ne moraš svaki put da mi ponavljaš jedno te isto.

- Ej, s tobom čovek ne može više ni da porazgovara normalno! 'Ajd' uzdravlje! - naduri se i spusti mi slušalicu.

Kao brat mi je i obožavam ga. Ali zaista ne razumem tu konstantnu potrebu da nekome nabijaš na nos svoj ''savršeni život''.

- Idi bre čoveče. Ako ti je toliko lepo uživaj u tome i ćuti. Šta se hvališ na sva zvona? - gunđam naglas i usporim kako bih se parkirao ispred svog ureda, jer sam već stigao.

Još juče na sastanku sa Momčilom dogovoreno je da naše sledeće viđanje bude danas u podne, kod mene. Međutim, kako je on otputovao za Bugasku, na sastanku ćemo biti samo Sandra i ja.

Divota.

Ulazim unutra i smeštam se u svoju fotelju, sipajući sebi jednu čašu viskija.

Ali rekao sam da nema toga u narednom periodu. Dosta sam se opijao u proteklih mesec dana...

Pogledam onu čašu i blago začkiljim.

- Ma idi dođavola! Neću pogaziti svoju reč! - ustanem i odem do toaleta, te prospem zlatnu tečnost u umivaonik.

Čim izađem otuda začujem kucanje na vratima i pogledavši na sat shvatim da je to Sandra.

Tačna si kao i sinoć, mala garava.

- Napred! - doviknem i vrata se odmah otvore.

A na njima me kao i uvek dočeka šok.

Dakle, definitivno je. Ova žena apsolutno ne poseduje nijedan pristojan komad odeće.

Crna minijaturna tkanina od lateksa, stiskala joj je vitko telo do te mere da su njene grudi pretile da ispadnu svakog časa. A dužina te krpice jedva joj je pokrivala međunožje.

Uh... Jebote! Već mi je vruće...

- Dobar dan gospodine Matijaševiću. S obzirom da je moj suprug van zemlje, potrudila sam se da na vreme stignem na ugovoreni sastanak. Nadam se da ste i Vi spremni za isti. - obrati mi se najformalnije moguće, pa mi još i persira.

Na to njeno ''novo stanje'' nisam uspeo da izdržim da ne prasnem u smeh.

- Hahahaha! Jao Sandrice, Sandrice. Slatko si me nasmejala tim rečima sada. Iskreno. - priđem joj, ne skidajući osmeh sa lica.

- Oprostite, ali ja zaista ne znam šta je tu smešno? - trepka onim svojim veštačkim trepavicama i dalje se praveći naivnom.

- Ma daj, ženo. Znamo se. Šta se sada foliraš?

- Ništa ja ne foliram. Jednostavno sam nakon sinoćnog nemilog događaja shvatila gde mi je mesto sa Vama, pa se u skladu sa time i ponašam. Zar sada i u ovome pronalazite problem?

Hm... Znači tako hoćeš da se igramo? Dobro. Nek ti bude onda.

- Ne. Nema nikakvog problema. Samo mi nemoj persirati. To je sve. - uozbiljim se. - I izvoli sedi, pa da krenemo sa radom. - pokažem joj rukom ka fotelji za klijente, pa nakon što sedne, odem i ja do svog mesta.

U toku čitavog sastanka bila je krajnje profesionalna i ni na sekund nije izgovorila niti uradila nešto dvosmisleno. A kada je posao za danas konačno priveden kraju, ustala je i spremila se da krene.

Šta sada? To je to? A pa nećemo tako Sandrice. Ne ideš ti nikuda dok mi detaljno ne objasniš sve što je noćas ostalo nedorečeno.

- Khm, Sandra? - dozovem je kad je već bila na vratima.

- Da? - zastane i pogleda me pravo u oči, sva ponosita kao da je najmoralnija žena u univerzumu.

- Nisi bila u pravu sinoć.

- Pardon? - podigne obrve u čudu.

- Nisi bila u pravu da me ne interesuje prava istina o tvom odnosu sa Momčilom.

- Dakle, interesuje te?

- Da. Sve do detalja. Tako da izvoli. Slušam te. - pokažem joj rukom da sedne na sofu sa moje desne strane.

- Ovde?

- Šta ''ovde''?

- Baš ovde želiš da pričamo o tome?

- Da. Što? Šta fali?

- Hah... Pa fali. Privatnost na primer. Neću sigurno u poslovnom prostoru i okruženju da delim sa tobom stvari iz privatnog života. - pogleda me zgroženo kao da sam izjavio najveću glupost na svetu.

- Oh izvinite majko Terezo. Nisam Vas prepoznao. - odgovorim joj sarkastično.

- Hah! Ma znaš šta? Ti ne zaslužuješ ni broj godina da mi znaš, a kamoli detalje iz mog intimnog života! Tako da ti ipak ne želim ništa reći o tome. Ni ovde, ni sada, ni nikada! - izdrusa se na mene i otvori vrata da izađe, ali je ja u poslednjem trenu sprečim u tom naumu.

- Stani! - viknem i zalupim vrata, ne dozvoljavajući joj da ode.

Bar ne još uvek i ne na ovaj način.

- Oprosti. Nisam hteo biti bezobrazan. Zaista me zanima šta to postoji između Momčila i tebe, kada se tako slobodno ponašaš, iako si udata za njega. - spustim ton i pogledam je iskreno u oči.

- Evo, ti izaberi mesto i vreme koje tebi odgovara, a ja ću doći. - dodam naposletku.

Na to me još par trenutaka sagleda prodorno onim njenim kristalima, te na kraju uzdahne.

- Večeras u 22h. U mom stanu. Poslaću ti adresu mejlom. - izgovori mirno, i ovoga puta stvarno napusti moju kancelariju.

Znači kod tebe želiš da se nađemo? U redu mala garavice. Biće kako ti kažeš.

Ali ja već sada znam da se taj sastanak neće završiti samo na verbalnom odnosu. Biće tu još svačega, a to me iskreno raduje.

Vidimo se, Sandrice lepotice!

---