ČIJA SI?

✰ 4. ✰

- Izvolte. Corpus delicti. - tresnem laptop ocu pred očima i pustim mu snimak klasične izdaje.

Sva sreća pa smo Martin i ja uspeli da nađemo baš ono što sam tražio. Doduše, ne vidi se najbolje koga sam zatekao kada sam razvalio vrata u toaletu. Ali se zato odlično vide oboje kada su, posle mene, izašli iz kabine.

- Šta je ovo, Nestore? Zašto mi pokazuješ snimak na kome uništavaš tuđu imovinu? - upita matori, sav tako gord i ponosan.

- Samo ti gledaj, pa ćeš saznati. - stojim kraj njega, prekrštenih ruku i čekam da mu vidim reakciju.

- Nestore. Nemam ja vremena za tvoje budalaštine... - krene da me srozava kao i uvek, ali ovoga puta mu se suprotstavim i ne dozvolim da istera po svome.

- Gavrilo! Ćuti i gledaj! - presečem ga oštrim tonom.

I znam da bi tada najverovatnije skočio da me vređa i proklinje, da se baš u tom trenutku na ekranu nisu pojavili izdajnici.

- Š... Šta je ovo?! - beči oči u najvećoj mogućoj neverici.

- Moja dev... Moja BIVŠA devojka i tvoj kućni ljubimac. Zatečeni na gomili. Eto to je. - odgovorim hladno.

- Moolim?! Kako je ovo moguće?! Nikša ne bi nikada... Sigurno ga je ova tvoja kurva spopala!

- Ma jesi li ti slep kod očiju, starče?! Vidiš valjda da oboje nameštaju svoju pogužvanu odeću?! Uostalom, ja sam ih lično zatekao sinoć i savršeno znam šta sam video. Ovo je samo dokaz za tebe, ''nevernog Tomu''! Ne mogu da verujem da i pored očiglednog ti i dalje braniš onog ološa!

- Nestore, čekaj, polako... - spušta gard, ali ja svoj ne planiram.

- Šta polako? Nema polako, ćale! Ne ovoga puta. I slušaj me sad dobro. Ne pošalješ li svog ljubimca zbog ovoga negde na kraj sveta, da ga moje oči više ne vide, ovaj snimak ide u javnost. Pa ti vidi šta ti se više isplati.

- U redu, u redu. Razumem tvoju srdžbu. Ali...

- Šta ''ali''?! Šta?!

- Ništa. Samo sam hteo reći da Nikša nije moj ljubimac. Oboje vas podjednako volim...

- Ha! - viknem u neverici. - Hahahaha! Ta ti je dobra, matori! - zasmejem se od muke. - Ali te bajke ostavi za nekog drugog. Ja sam ih već odavno prerastao. - pogledam ga iskosa, vidno povređen.

- Nestore... Sine... - obrati mi se pokajnički, kako nikada do sada nije.

- Nemoj, Gavrilo. Pusti. Kasno je za to... Vidi samo da što pre rešiš ovo što sam ti tražio, pa da mirno nastavimo svoje živote. - završim izlaganje, te se okrenem i napustim njegovu radnu sobu.

Sad si se setio da sam i ja tvoj sin? Krv tvoje krvi. E pa, malo si zakasnio matori. Malo više...

Dok besno koračam ka izlazu iz kuće i svom silinom se trudim da zadržim emocije u krvavim očima, nalećem na majku u hodniku.

- Sine moj... - dozove me umilnim glasom kako je to oduvek i činila.

Ali ja se ipak ne zaustavljam.

Ne krivim je za porodične odnose koliko i oca, ali ni ona nije u svemu ovome baš nevina. Tačno je da za razliku od Gavrila, ona nije podvajala svoju decu. Ali isto tako nikada nije njemu prigovorila što se tako ponaša. Nikada se nije zauzela za mene, već je samo ćutke posmatrala kako otac jednog sina diže u nebesa, dok drugog zakopava u crnu zemlju.

- Šta se desilo? - upita me zabrinuto, iako se nisam zaustavio čak ni da je pogledam.

- To pitaj svog voljenog i cenjenog supruga, a mene ostavite na miru. - odgovorim joj drsko, zalupivši ulazna vrata za sobom.