ČIJA SI?

✰ 1. ✰

Gade mi se, Bože! Toliko mi se gade oboje, da to nije realno!

Moja devojka i moj rođeni brat, eej!

Vrtim u mislima sliku od maločas kao pokvarenu gramofonsku ploču, dok se taksijem vozim do najbližeg noćnog kluba.
Subota je i znam da je svaki prepun, ali to je ono što trenutno najviše želim.

Da se stopim u moru nepoznatih lica i da se utopim u što je moguće većoj količini alkohola...

Stižemo ispred jednog od najpopularnijih u gradu, te samo bacim poveću sumu novca taksisti i izađem iz vozila.

𝑴𝑶𝑹𝑵𝑰𝑵𝑮 𝑺𝑻𝑨𝑹 ✰

Gledam u šljašteći znak ispred sebe i uputim se ka ulazu. A unutra je sve bilo baš kao što sam i očekivao. Preglasna techno muzika, dim od cigareta i ko zna još čega, oskudno odevene devojke i muškarci koji mortus pijani balave nad njima.

Savršenstvo.

Probijem se nekako do šanka i upitam barmena da li postoji neki slobodan separe. Znao sam kakav će odgovor biti, pa sam zato spremio keca u rukavu.

- Ti dečko ili si lud ili glup! Pa vidiš valjda da je klub krcat?! - podrugljivo mi obrati mlađano čeljade naspram mene.

- Naravno, naravno. Ništa, moraću onda da pozovem svog oca, Gavrila Matijaševića, da mi on nađe slobodno mesto. - pogledam ga procenjivački kako bih video da li kapira o kome uopšte govorim.

Sve krupne zverke ovog grada, koje između ostalog i drže ovakve lokale, znaju savršeno ko je moj otac. Jedni ga se plaše, drugi ga preziru, treći mu se pak sklanjaju s puta. Ali jedno im je zajedničko - svi ga do srži poštuju.

Eh, sad. Vlasnik ovog kluba, ko god to bio, ubeđen sam da zna Gavrila. A da li za njega znaju i sitni radnici, poput ovog ovde kočopernog balavca, u to već nisam siguran.

- Gavrilo Matijašević, kao SUDIJA Matijašević, je tvoj... Otac?! - upita me mali, na šta mi se nasmeje brk.

- Baš taj.

- U redu. Oprosti...te onda mojoj neprofesionalnosti. - postane manji od makovog zrna, te baci pogled u uglu kluba i rukom dozove nekoga.

Za par trenutaka kraj nas se stvorio gorila od dva metra u visini, a vala i u širini. Mali mu odmah naredi da mi kako zna i ume nađe slobodan separe, a ja mu se na to zahvalno nasmešim i nagradim ga viskom napojnicom.

Napokon da i od mog ćaleta bude neka vajda.

Čitavog života naporno je radio i sav svoj imetak stekao je sam, sa mojom majkom kraj sebe. Obožava da sudi, lupa čekićem o pult i naređuje, pa je tako svoju profesionalnu deformaciju preneo i na kućno ponašanje. Nikša i ja odmalena nismo smeli da mu zucnemo i morali smo u svemu slepo da ga slušamo.

Kao par nekakvih zamorčića, sačuvaj Bože.

Stoga smo obojica, po očevom naređenju, završili pravni fakultet i u dogledno vreme postali diplomirani pravnici. A kako sam ja stariji i u sve to sam se upustio prvi, tako sam ubrzo nakon diplomiranja morao i da se zaposlim u struci.

Niko me nije pitao da li uopšte želim time da se bavim u životu.

Samo su mi jednog dana bacili nekakve papire pod nos i puf! Idućeg jutra čekala me je advokatska kancelarija i hrpa nekih predmeta, slučajeva i klijenata.

Mali ljigavac je po tom pitanju imao mnogo više sreće od mene. Poučen mojim primerom imao je sasvim dovoljno vremena da obradi roditelje i nekako se na kraju izmigolji iz čitavog ovog sveta pravosuđa. Zakukao je kako to nije za njega, kako je on umetnička duša, kako voli da stvara i putuje, a ne da sedi zatvoren u četiri zida po cele dane.