𝑁𝑒𝑘𝑜 𝑠𝑒 𝑟𝑜𝑑𝑖 𝑑𝑎 𝑏𝑢𝑑𝑒 𝑣𝑜𝑙𝑗𝑒𝑛, 𝑎 𝑛𝑒𝑘𝑜 𝑑𝑎 𝑣𝑜𝑙𝑖.
Samo retki budu počašćeni time da u isto vreme osete obe vrste ljubavi.
I da ta ljubav potraje.
Da li će jedan mladi advokat dočekati srećan kraj u svojoj životnoj priči...
Iako sam žarko želeo venčanje sa Sandrom što pre, ipak nije moglo tako brzo da se organizuje. Ona je žena koja voli da sve bude baš onako kako je ona zamislila i zbog toga se ovoliko i odužilo.
Ali, na kraju krajeva to i nije toliko bitno. Ona se svakako još prošle godine uselila kod mene, a ubrzo potom i zaposlila kao dizajner enterijera u firmi nadomak moje zgrade.
Tada nisam ni znao da ima diplomu dizajnera, ali sam zato za ovih godinu dana našeg zajedničkog života naučio sve o njoj.
Roditelji su joj neki bogati biznismeni, koji ne žive u našem gradu, već se samo povremeno čuju sa njom i obiđu je jednom godišnje. To je po mom mišljenju krajnje žalosno, ali neka. Oni su ti koji su na gubitku.
Braće i sestara nema, kao ni neke iskrene prijatelje, ali se zato super složila sa Martinovom Tarom i često se viđaju, zbog čega mi je puno srce.
A tek naša okupljanja učetvoro? E to je tek priča za sebe. Obožavam ih i ne bih ih menjao ni za šta na svetu.
Sa mojim roditeljima se takođe super uklopila, iako Gavrilo nije baš odobravao našu vezu u početku. Nije mu se dopalo to što je moja devojka bivša žena našeg klijenta, ali se vremenom pomirio sa tim i u potpunosti zavoleo moju Sandru. Tako da je sada praktično sve med i mleko, a ja sam konačno srećan i u svemu ispunjen čovek.
A sve to, naravno, zahvaljujući njoj. Mojoj veštici malenoj. Volim je beskrajno!
...
Elem, danas je dan našeg venčanja. 28.06. I dan mog trideset i sedmog rođendana. Moja mala veštica je u tajnosti sve organizovala i udesila da bude baš taj datum. Jer, kako kaže, želi da ponovo zavolim dan svog rođenja.
Ona i ne sluti da sam upravo zbog nje sve nanovo zavoleo. Čitav svet oko nas, a i onaj u nama.
Možda joj nekad i priznam to...
Sve u svemu, jako sam nestrpljiv mladoženja, a pomalo me hvata i trema. Ali u jedno sam siguran : jedva čekam da Sandru zvanično nazovem svojom suprugom. I to pred celim svetom!
Bože, hvala ti na ovolikoj sreći.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Čitava ceremonija u kompletu sa proslavom u restoranu, odvijala mi se pred očima poput nekog sna.
Sna iz koga nikada ne bih želeo da se probudim...
Sve teče glatko i savršeno, a onda u jednom trenutku ugledam Sandru na ulazu u salu i dah mi zastane u grlu. Presvukla je prvobitnu venčanicu, koja je bila namenjena samo za fotografisanje, i sada hoda ka meni u dosta svedenijoj beloj haljini, koja savršeno prati liniju njenog tela. Kosa joj je sva u loknama, rasuta po ramenima, a ta jarko crvena boja fantastičan je kontrast njenim magičnim očima.
I za sam kraj, kao šlag na torti, tu je njen osmeh od milion dolara, kojim pleni i obasjava moj čitavi svet.
Prilazi i zove me da opet zaplešemo, uz pesmu ''Samo ostani tu''.
A taman sam mislio da je gotovo sa plesanjem.
- Ljubavi, zar nismo već jednom plesali? Znaš da nisam baš vešt u tome... - negodujem dok stupamo na podijum.
- Da. To je bio prvi ples koji mladenci otvaraju.
- A šta je onda ovo sada?
- Ovo sada je ples otkrivanja tajni. - nasmeši se ljupko i osloni svoj obraz na moj.
- Kakvih tajni, pobogu?
- Uskoro ćemo biti bogatiji za jedno zrno graška... - ne prestaje da se smejulji, a ja i dalje ništa ne shvatam.
- Kakav sad grašak, ženo?
- Pa, toliki je plod naše ljubavi trenutno. 6 nedelja i pet dana, tačnije. Tako da, čestitam srećo! Postaćeš tata. - zagrli me jako, dok joj osmeh ne silazi s lica.
Postaću ŠTA?
TATA?!
I tek tada njene reči polako dobijaju značenje u mom mozgu, što momentalno iscrtava osmeh i na mojim usnama.
- Postaću tata? A ti mama? Imaćemo bebu? - postavljam ushićeno pitanja, koja niko osim nje ne čuje zbog preglasne muzike.
- Da, da i DA! - kikoće se na sav glas.
U tom trenu opet je od sreće uhvatim oko struka i zavrtim, baš kao i onog dana kada smo jedno drugom izjavili ljubav. A potom je nežno spustim i najosećajnije zagrlim.
- Hvala ti zbog najveće sreće, ljubavi! - kažem radosno, licem zaronjen u njenu mirisnu kosu.
- Hvala tebi što postojiš, živote moj.
Nakon toga usledio je najslađi poljubac na svetu, a ja sam najzad shvatio...
I mi koji volimo, zaslužujemo biti voljeni. A kada se ta ljubav napokon desi, moramo je svim silama prigrliti i nikada je više iz ruku ne ispuštati.
Tek tada ćemo uistinu znati čiji smo.
---
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Evo nas na još jednom rastanku, dragi moji... ❤️ Hvala svima koji su me bodrili i pratili ovu pustolovinu iz dana u dan. Nadam se da ste uživali čitajući, kao što sam ja uživala pišući. 🙈🥰 I nadam se da vam se dopada kraj Nestorove i Sandrine priče.
Pišite mi vaše utiske, a ja vas ljubim puno i volim najviše! 😘😘😘❤️❤️❤️
