𝑁𝑒𝑘𝑜 𝑠𝑒 𝑟𝑜𝑑𝑖 𝑑𝑎 𝑏𝑢𝑑𝑒 𝑣𝑜𝑙𝑗𝑒𝑛, 𝑎 𝑛𝑒𝑘𝑜 𝑑𝑎 𝑣𝑜𝑙𝑖.
Samo retki budu počašćeni time da u isto vreme osete obe vrste ljubavi.
I da ta ljubav potraje.
Da li će jedan mladi advokat dočekati srećan kraj u svojoj životnoj priči...
Ja, gledam kako gubim te. Noćas idem bilo gde, a znam da idem nikome. Još, vežbam da se nasmejem, probam da zaboravim, da sve je moje nečije.
Mesec dana evo nema te, s drugom bih da pokušam, al' srce nije svačije. Mesec dana kako ne spavam. Razum bi te pustio, al' ovo srce ne da te.
- Aman za aman više, Nestore brate! - galami Martin čim uđe u svoj biznis klub, gde ja sedim s flašom burbona i smaram šankera da mi vrti ovu pesmu.
- Šta je sad bilo? - pogledam ga s očnim kapcima na pola 12.
- Kako šta je bilo bre, sinko bre?! Malo ti je što se fiksaš ovom đubretarskom muzikom u svom stanu, pa si sad došao i ovde da mi svu klijentelu potruješ i oteraš, je li?! - prilazi računaru i momentalno gasi moju, odnedavno, omiljenu pesmu.
- Zašto đubretarska? Baš su kul likovi. I pesme su im vrh. - pobunim se, ne ispuštajući flašu iz ruke.
- Ma nemoj? Baš mi ti znaš šta je vrh! A otkud bi i znao kad se već neko vreme baškariš u sopstvenom dnu?! - otima mi burbon i gura mi mineralnu vodu pod nos.
- Heej! - namrštim se na to i uspravim što je više moguće.
- I samo da znaš, Gavrilo me je zvao pre neki dan. Moli me da te opet vratim u kolosek iz koga si već odavno ispao, sine majčin. A i teta Gala se brine. Ne znaju ljudi šta više sa tobom da rade i kako da ti pomognu.
- Dobro bre sinko, sunce mu kalajsano poljubim! Pusti me makar još noćas da se rastavim s dušom, pa me sutra vraćaj na fabrička podešavanja. Molim te... - pogledam ga umornim očima i shvatim da će popustiti.
- Uhh... Dobro. Ali! Samo još ove noći. Jasno?!
- Jasno! - prislonim šaku uz čelo kao kada neko pozdravlja kapetana i napokon zasmejem svog druga.
- Dobro blento blentavi. Idemo onda na nekom drugom mestu da slavimo. - priđe do mene i prebaci mi ruku preko svog ramena.
- Šta bre da slavimo? Ja ne slavim, ja žalim!
- Dobro, da žalimo. 'Ajde polazi. - gura me ka izlazu i uspe nekako da me izvede bezbedno otuda.
Nekoliko minuta kasnije nalazimo se u njegovom autu i shvatam da polako ali sigurno zaobilazimo sve noćne klubove.
- Sinko, pa gde idemo? Sve si živo ispreskakao? - upitam ga zbunjeno.
- Eh, ove noći, brate moj, nećeš se opijati po kojekakvim rupčagama i zagušljivim diskotekama. Ove noći tvoj brat Martin vodi te na jedno posebno mesto. Mesto gde sve brige nestaju, a um doživljava preporod.
- Šta bre? Ma ne treba meni preporod za um! Meni treba novo srce, brate. Srce! Shvataš li? Ovo mi se pokvarilo. Ne radi više kako treba. Samo ponavlja jedno te isto iz dana u dan... - lupim se šakom u grudi, uzdahnuvši nemoćno, te zaključam setni pogled negde u daljinu.
- A šta to ponavlja, ako smem da pitam? - izusti Martin bojažljivo.
Tog trena pogledam ga nakratko, a potom vratim umorne oči na horizont pred nama, i tiho tiho, najtiše moguće izgovorim...
- Njeno ime...
Nakon toga nastao je tajac. Muk. Tišina. Sablasna i gorka. Za mene bolna, a za njega neprihvatljiva. Stoga je i prekida, u nadi da će me oraspoložiti i zaustavlja auto kraj reke.
- Evo nas. Stigli smo. - obavesti me, pa iskoči iz vozila kao da je jedva čekao da dođemo ovde.
Nemo ga pratim i pridružujem mu se na klupi. Jednoj jedinoj koja se tu nalazila.
- Često sam ovde dolazio kada sam raskinuo s Eminom, i pomoglo mi je da prebolim. Zaista. Pa eto, šta znam. Probaj i ti. Možda uspeš... - slegne ramenima i zagleda se u vodu koja bez prestanka teče svojim tokom.
Opet mu ništa nisam odgovorio, već sam mu se samo ćutke priključio u gledanju reke, za koju inače kruže glasine da smiruje dušu.
Možda se na kraju ova Martinova taktika pokaže i učinkovitom? Ko zna... Videćemo već.
...
Dobrih tri sata proveli smo kraj reke, a onda nam je postalo nesnosno hladno i odlučili smo da se vratimo kući. Uostalom, već je bilo i dosta kasno tako da je odluka o polasku kući bila jednoglasna. Nakon podugačke ispovesti svom drugu i uzajamnog jadikovanja, osetio sam se uistinu preporođeno.
Reka nije ništa uspela da uradi s mojim slomljenim srcem, ali mi je zato um pročistila i razbistrila.
A i to je nešto, zar ne? Od nečega se mora početi.
I tako smo se Martin i ja vraćali kroz grad potpuno izrelaksirani i rasterećeni, sve dok jednog časa nismo prošli pored meni dobro poznatog kluba.
Morning Star.
Melanholično sam bacio pogled ka njemu i hteo što pre da se sklonim otuda, kako ne bih sebi dodatno solio rane. Međutim, u zadnjoj sekundi nešto mi je ipak privuklo pažnju.
U zamračnenom delu parkinga, sa bočne strane kluba, jedva se raspoznavalo nekakvo komešanje.
Šta je ovo koj' moj?
- Sinko, zaustavi auto začas. - obratim se Martinu gotovo zapovednim tonom.
- Je l' me zezaš brate? Ma 'ajde ne zanosi se...
- Martine, zaustavi jebena kola odmah! - vičem na njega iz petnih žila, jer sam imao prilično gadan osećaj u stomaku povodom dešavanja u mraku koje sam upravo spazio.
- Dobro evo... - diže ruke i gleda me začuđeno, parkirajući nedaleko od samog kluba.
Izlazim iz auta kao pomahnitao i odmah se krećem prema siluetama, ne bih li što pre otkrio šta se to dođavola tamo zbiva. A onda, kao da me je neko priključio na struju. Svaki nerv u telu mi oživljava i osećam neprijatne trnce kako me poput cunamija preplavljuju od glave do pete.
Duga, kovrdžava, crna kosa vijorila se na vetru, usled naglih pokreta koje je ženska osoba u mraku pravila. A kada sam nekako raspoznao njene crte lica, nastupio je šok za čitavo moje biće. Razmazana maskara prostirala se sve do mrlja od crvenog karmina pri dnu njenih obraza, koji su čak i u najtamnijoj senci odavali koliko su natopljeni suzama.
U ušima mi se odjednom sve zapušilo od naglog porasta pritiska, jer sam baš u tom času shvatio da naspram nje stoji grdosija od dva metra i maltretira je.
Nju. Moju malu garavu. Neko fizički maltretira. A možda je hteo i da je... Siluje?
Pri samoj pomisli na to, adrenalin me je spucao na najjače i stegao sam šake u pesnice, spreman da polomim svaku kost u telu tom imbecilu! Imbecilu, koji se usudio da fizički napadne i takne ono što je moje!
Moju Sandru...
Pa jebaću ti sve po spisku, ko god da si, bedniče! Na pogrešnu si se devojku nameračio, krv ti nenormalnu jebem da ti jebem!
A sada ću ti to i vrlo slikovito pokazati.
---
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
