ČIJA SI?

✰ 21. ✰

Unosim je u sobu i spuštam na krevet polako i nežno kao da je od stakla. Potom se smeštam iznad nje, oslanjajući se na laktove i gledajući je očima punim uzburkanih osećanja.

Tako bih ti voleo reći sve što mi je trenutno na srcu, malena moja... Tako bih rado da ti priznam sve.

I bio sam na ivici da upravo to uradim, ali me je ona presekla, obrativši mi se prva.

- Nestore... Ja... Imam nešto da ti kažem... - gleda me s dozom nelagode, kao da je izjeda neka krivica.

Ma šta ti je noćas, Sandra? Veoma se čudno ponašaš.

- Hah, je l' tako? E pa, imam i ja tebi. Ali... - zagledam se u njene usne. - Mislim da je ipak bolje da reči ostavimo za kasnije. - prošaptam usporeno, prilazeći joj sve više licem, a onda joj napokon poklonim jedan nežni poljubac.

Imam žešće gadan osećaj da to što mi želi reći nije ništa prijatno. Zbog toga donosim odluku da razgovor odložimo za posle, a da sada uživamo jedno u drugom. Što je više i duže moguće.

Na moj poljubac Sandra odgovara još dubljim i značajnijim, uključujući i dodire u priču. A ti dodiri su baš poput poljubaca veoma nežni i osećajni. Na osnovu toga zaključio sam da je razumela na koji način želim da je imam noćas.

Tačnije, da joj pokažem na koji način i koliko ona ima mene.

A da li ću ja ikada imati nju, ali ono baš imati i dušom i telom, to mislim da ni sam Bog ne zna...

Ne prekidajući poljupce, oslobodili smo se garderobe i na neki potpuno prirodan i spontani način spojili tela u jednu celinu. Između uzavrelih uzdaha ja sam stalno menjao mesto na kojem sam je ljubio, dok je ona šetala svoje ruke svud po meni i pomerala se u ritmu sa mnom. Stvari su veoma brzo došle do vrhunca, a ja sam rešio da ovog puta završimo malo drugačije.

Do sada je to uvek bilo u nekim perverznim pozama, gde je nisam mogao lepo ni poljubiti, ni sagledati te njene smaragdne oči. Zato sam je sada zarobio između sebe i kreveta, nameštajući nas u misionarsku pozu. Ruke sam joj smestio oko glave i poklopio svoje dlanove preko njenih, ne dopustivši joj da skrene pogled sa mene ni trena.

Gledaj me u oči, mala garava. Gledaj koliko mi značiš. Gledaj koliko te...
Volim...

Sve sam to silno želeo da joj kažem i rečima, ali znao sam da sada nije pravi trenutak za tako nešto.
Stoga sam samo ubrzao radnju i oboje nas u toj pozi doveo do srećnog kraja. I dok je borba za dah trajala na oba fronta, zagnjurio sam licem u njen mirisni vrat i hiljadu puta u sebi izgovorio...

Volim te, Sandra. Volim te...

Nakon kratkog tuširanja vratili smo se u krevet i sada se samo mazimo i ljubimo u čvrstom zagrljaju.

Toliko mi prija sve ovo sa njom. I toliko bih želeo da ostanemo u ovom položaju do kraja života...

Međutim, ja sam ipak surovi realista koji nikada sebe ničim nije zavaravao, pa stoga i znam da nam sada predstoji onaj razgovor.

Grlim je dugo i upijam njen miris što je više moguće, a onda se naposletku nekako nateram da se odvojim od nje i pogledam je u oči.

- Mislim da sada možemo razgovarati o onome što si maločas želela. - zadenem joj pramen kose iza uha, te prislonim dlan na njen obraz, prelazivši joj palcem preko donje usne.

Od tog mog poteza sklopila je oči i duboko uzdahnula. A onda me je paralisala odlučnim pogledom kada ih je opet otvorila. Oboje se u tom trenu malo pridignemo i smestimo u sedeći položaj, spremni ko zapete puške da čujemo šta to jedno drugom imamo za reći.

- Da... I ja mislim... - ponovo uzdahne i zaključa pogled na mom.

- Izvoli prvo ti. Slušam te.

- Khm... Da. Pa ovako... Znaš i sam koliko je Momčilo bio odsutan u poslednje vreme i koliko je putovao...

- Okej. I šta s tim?

- Pa... Na tim putovanjima sklapao je neke ozbiljne poslove, ali se na kraju najduže zadržao u Melburnu.

- U Melburnu? U Australiji?

- Da... - već počinje da gricka usnu nervozno i da vrda očima svud oko mene.

- Dobro... Zar je to nešto loše? - zbunjen sam načisto.

- Ne, nije TO loše... Ali pretpostavljam da se tebi neće svideti ono što sledi.

- Meni? Šta ima tu meni da se ne svidi? Ništa te ne razumem sada...

- Khm... Pa... Ovako. Pre dva dana, Momčilo me je obavestio da se... Selimo tamo. Posao koji je sklopio zahteva potpunu predanost i prisutnost, za razliku od onih koje ima ovde. Tako da... Selim se u Melburn sa njim, krajem ovog meseca. - pogleda me s ogromnom krivicom u očima i opet se ugrize za usnu.

Seli se... Sandra, moja mala garava, se uskoro seli na drugi kraj sveta, sa svojim suprugom?

Odmah se namrštim i ustanem kao oparen iz kreveta.

- Seliš se? U Melburn? - ponavljam njene reči kao da sam sebe želim uveriti da sam pogrešno čuo.

- Da... - ustane za mnom. - I... Oprosti mi zbog toga, Nestore. Znam da si se previše vezao za mene, ali...

- Previše vezao?! - zagrmim odjednom, posekavši je ljutitim pogledom. - Ja se nisam ''previše vezao'' za tebe, Sandra...

Krenem nervozno da šetam po sobi, provlačeći ruke kroz kosu, a onda naglo zastanem i okrenem se ka njoj.

- Ja sam se zaljubio u tebe... Ja... - progutam ogromnu knedlu koja mi se zaglavila u grlu. - Ja sam te zavoleo...

Nakon tog mog neslavnog priznanja nastao je tajac, a Sandra je samo iskolačila oči i pokrila usta rukom.

- Onda je još bolje što odlazim. Tako ćeš me lakše zaboraviti. - izusti napokon nešto i krene da skuplja svoje stvari.

- Da te zaboravim?! E to je baš ono u šta sam ubeđen da nikada neću moći! Ali baš nikada...

- Nestore... Ne čini to sebi. Umesto toga daj da se lepo rastanemo i da jedno drugom ostanemo u lepom sećanju.

- Ne! Ti ne čini TO sebi, Sandra! - uhvatim je za ruku i privučem k sebi. - Ne idi s njim u beli svet. Ne čini to kad znaš da ga ne voliš i da nikada nećeš.

- Nestore, ja te molim da me pustiš.

- Ne. Ne puštam te i ne prepuštam njemu. Znam da nisi ravnodušna prema meni, a takođe znam i to da nisi njegova, iako nosiš njegovo prezime i... - uhvatim je za prst na kojem joj stoji burma. - ...ovo.

- Nestoree... - pogleda me tužno. - Možda je istina da nisam njegova. Ali to ne znači odmah da sam tvoja.

- Nego? - priđem joj licem i dah nam se pomeša. - Čija si onda, je li? - pogledam je u usne. - Čija si?

---